Pomoć ili ubistvo

Da li je eutanazija pomoć ili ubistvo? Da li lekar koji namerno gasi život pacijenta u agoniji radi pravu stvar ili bespovratno greši?Evropljani i dalje, pored sveobuhvatnih debata, istih problema i sličnih slučajeva na sudu, imaju sasvim različita mišljenja. Dok su jedni u svoje zakonike već uvrstili mogućnost „usmrćivanja iz milosrđa”, drugi se sa strahom ili zgražanjem opiru ovoj ideji.

Nedavno ih je ponovo uzdrmao primer Francuskinje Klare Blan (31) koja je pisala predsedniku Nikoli Sarkoziju sa molbom za raspisivanje referendumao eutanaziji. Njenu priču su preneli brojni evropski listovi. Ona je svedok kako je nešto ranije francuski sud odbio da dopusti eutanaziju u slučaju Šantal Sebir (52), žene koja je patila zbog retkog i neizlečivog oblika raka sinusa, koji joj je na kraju izobličio lice do neprepoznatljivosti ljudskih crta. Pritisnuta nepodnošljivim bolovima, a bez razumevanja vlasti, Sebir je nedugo posle sudske presude izvršila samoubistvo. Njen slučaj je podelio francusku i evropsku javnost s pitanjem da li i dalje treba ignorisati stanje smrtno bolesnih i kriti se iza hrpe zastarelih zakona.

Klara Blan boluje od urođenog Ehlers-Danlosovog sindroma, trpi jake bolove i plaši se napredovanja bolesti koji vodi nastanku hematoma i paralizi.

– Dolazi trenutak u kom život nije ništa drugo nego nepromenjiva agonija – objašnjava Blanova razloge zbog čega joj treba omogućiti eutanaziju.

Prema francuskom Zakonu o kraju života, dozvoljena je pasivna eutanazija koja se ogleda u preporuci lekarima da ne preuzimaju značajne mere za spasavanje onih pacijenata koji već umiru ili kod kojih mozak ne vrši nijednu funkciju. Nije dozvoljena aktivna eutanazija, koja podrazumeva namerno oduzimanje života pacijentima koji trpe nepodnošljive bolove i svakako već umiru, na primer uz prepisivanje smrtonosne doze medikamenata.

Da živi u Švajcarskoj, Blanova ne bi nailazila na ovakve teškoće.Eutanazija je legalna i oboleloj osobi može pomoći i neko ko nije lekar. Blanovamože da otputuje u Švajcarsku i tamo okonča muke, ali bi je taj put koštao, kako je izračunala, oko 6.000 evra, koje ona nema.

Prva evropska zemlja koja je legalizovala ovu proceduru bila je Holandija, 2002, mada je eutanazija tolerisana još od 1970. Prema zakonu, eutanazija je moguća u slučajevima kada je pacijent neizlečiv i ne može više da trpi bolove.Belgija je iste godine omogućila ovakav kraj života. Tamošnji lekari su za Bi-Bi-Si rekli da veliki broj stranaca iz zemalja EU dolazi u Belgiju da dostojanstveno okonča život. Ovi građani se koriste pravilom EU da pacijent može da potraži zdravstvenu zaštitu u drugoj članici ako mu nega nije omogućena kod kuće.

Šta je sa ostalim zemljama?

Zakon Velike Britanije odobrava samo pasivnu eutanaziju.Španska vlada je i pored protivljenja crkve i jake konzervativne opozicije uspela da „progura” legalizaciju gej brakova, ali ne i eutanaziju, mada je bilo pokušaja.

Švedska ne odobrava ovu proceduru. Eutanazija nije ni u milosti predominantno katoličke Poljske. Poljaci upoređuju eutanaziju i abortus sa smrtnom kaznom, pa poručuju Evropljanima da, ako se Evropa protivi smrtnoj kazni, mora da zabrani i ostale vidove ubistava.

Put u „laku i bezbolnu smrt” dugo je u Nemačkoj bio tabu tema zbog programa za eutanaziju koji su sprovodili nacisti. Nemački Zakon o asistiranom samoubistvu nije sasvim jasan. Legalno je pomoći nekome da okonča život, ali u tome ne smeju učestvovati lekari koji i dalje imaju obavezu da spasavaju ljudski život.

Italijanski zakonodavci su takođe ostali nedorečeni. Dok je eutanazija nelegalna, italijanski zakon istovremeno pacijentima dozvoljava da odbiju medicinsku negu. Zato su se na Apeninskom poluostrvu već dogodila dva kontroverzna slučaja.

Sud je odbio mogućnost da se pacijentu sa mišićnom distrofijom isključe aparati za respiraciju, nakon čega je bolnički lekar preuze stvar u svoje ruke i ipak isključio aparaturu. Tužilaštvo ga je gonilo za „sporazumno ubistvo”, ali je oslobođen svih optužbi posle čega je pozvao političare da izmene zakon.

Drugi slučaj je zabeležen prošle godine kada je zbog iste dijagnoze Đovani Nuvoli zatražio od lekara i suda da mu prekrate muke. Kada je sudija rekao „ne”, teško oboleli Italijan se opredelio za štrajk glađu do smrti.

Italijani su bili uznemireni i zbunjeni. Ministarka zdravlja Livija Turko tada je kazala da je krajnje vreme da Italija donese zakon „koji dozvoljava bolesnim ljudima da izraze svoju volju”.