Favoritkinja belaca
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 11. maja – Što je izvesniji ishod demokratskog duela za predsedničku nominaciju, to neizvesnije izgledaju posledice tog ishoda i po stranku i po američko društvo. Takva paradoksalna osećanja izazvala je Hilari Klinton izjavama koje su među analitičarima doživljene kao njen pokušaj da uspehe gotovo joj nedostižnog Baraka Obame omalovaži po rasnoj osnovi.
U intervjuu „Ju-Es- Ej tudeju” bivša „prva dama” i njujorška senatorka rekla je da ima „širu biračku bazu” od konkurentskog ilinoiskog senatora jer je njemu podrška slaba a njoj jaka „među radnicima i belcima”. Drugim rečima, kako je protumačilo više komentatora, među kojima i dvoje iz „Njujork tajmsa”, posredno je poručila da njen rival ne može da pobedi u finalu predsedničkih izbora, gde će na drugoj strani biti beli republikanski veteran Džon Mekejn, zato što je crnac.
Hilari poriče da je htela da lansira „rasnu varnicu”. Samo je „iznela činjenice, koje svi znaju”, rekla je.
Tačno je da će Obama morati da se potrudi da pridobije više glasova belaca nego dosad, slažu se hroničari, ali nalaze da se novim opaskama Hilari potvrdila kao političar koji „igra na raskole” i u stranačkom i u nacionalnom biću. Podsećaju da je dosad iz njenog tabora Obami direktno zamerano da je „elitista”, to jest da nije identifikovan sa niže kvalifikovanom radničkom klasom, kao i da predstavlja neku vrstu „bajke” (kako je svojevremeno rekao njen suprug, bivši predsednik Bil Klinton).
U međuvremenu se ispostavilo da je Obama nadvladao njen elitizam i njenu bajku. Do samo pre pola godine ona je, naime, proglašavana „apsolutnim favoritom, kome nema ravna”, uz izrazitu potporu glavnih igrača iz nekadašnjeg muževljevog tima, da bi sada spala na status „gubitnika koji ima pravo da još ne prizna poraz”.
Iako su zaoštravanja protiv Obame dosad bila kontraproduktivna po nju, Hilari kao da nema snage da promeni taktiku za ostvarivanje plana, pravljenog od isteka Bilovog predsedničkog mandata 2001. godine, za povratak u Belu kuću. Nastavlja s potcenjivanjem: prvo nije dovoljno cenila izglede Obame, što joj se već osvetilo, a sada ni spremnost biračkog tela na bitne promene, među kojima je sposobnost za prevazilaženje predrasuda, a čime bi mogla da doprinese otvaranju specifičnog političkog fronta po rasnoj i polnoj osnovi.
Prevashodno zbog njenih nastupa, uz „eksplozivnu” retoriku bivšeg Obaminog sveštenika, stvorena je situacija u kojoj popriličan procenat demokrata i njihovih pristalica tvrdi da, ako njihov favorit izgubi, u nacionalnom finalu, svoj glas neće dati stranačkom pobedniku a možda neće ni izaći na izbore. Uvećavaju se, pri tom, zebnje, da bi, zavisno od ishoda, razočarane belkinje ili crnci mogli čak da podrže Mekejna i tako ostvare novo „američko čudo” – da posle krajnje nepopularnog predsedničkog mandata Džordža Buša, na čelo države opet dođe republikanac, koji se sa sadašnjim liderom slaže u ovde najspornijoj (uz ekonomska posrtanja) tački – istrajavanju u iračkom ratu.
Postoje slutnje da Hilari istrajava da bi izdejstvovala „kompromis”, bar demokratsku kandidaturu za mesto potpredsednika SAD. Pojedini eksperti, međutim, upozoravaju da bi ona, s mužem, nastojala da, iz scene, priušti ulogu „faktičkog liderstva”.
Obama je, izgleda, svestan tog rizika. Sve manje govori o Hilari, a sve više o Mekejnu kao budućem suparniku. I o neophodnosti da se uspostave i stranačko jedinstvo i nacionalna većina u potrebi da stanje u Americi i njen prestiž u svetu postanu osetno bolji od nezavidnog stanja u kome ih Buš ostavlja…