Treći stalež i Peta republika

U prošlomesečnoj kolumni pitala sam se da li tada aktuelne, veoma oštre izjave Emanuela Makrona, tj. njegova kritika Donalda Trampa, distanciranje od SAD i Rusije, i zagovaranje formiranja evropske vojske i veće autonomije Evrope, najavljuju da će Francuska biti jedan od najvažnijih igrača na Starom kontinentu, pa samim tim i u svetu. Samo nekoliko dana od objavljivanja te kolumne na ulice Pariza izašlo je više desetina hiljada ljudi i od tada su „žuti prsluci” jedna od najaktuelnijih tema u medijima, a Makronove izjave o potencijalnom preuzimanju evropskog kormila od strane Francuske sada ne samo da deluju nerealno već su i pale u zaborav. Njegova samouverena retorika o tome da će Peta republika postati lider Evrope za samo nekoliko dana nestala je u moru ljudi koji su izašli da protestuju protiv lošeg socioekonomskog položaja. Sve je počelo kao protest protiv povećanja poreza na gorivo a rasplamsalo se u pravu klasnu pobunu. Više nije reč o pojedinačnim zahtevima, već se radi o sistemskoj i masovnoj javnoj artikulaciji nezadovoljstva kapitalističkom eksploatacijom.

Francuzi su se za potrebe savremene borbe, sasvim očekivano, podsetili i starih bitaka: spominju se Julska revolucija iz 1830, revolucija iz 1848, ali i Pariska komuna i maj 1968. Naravno, najvažnije mesto u ovoj istorijskoj rekapitulaciji pobuna ima Francuska revolucija iz 1789. Na trg ispred Luvra „žuti prsluci” izneli su giljotinu koja poprilično radikalno i zaista neukusno, ali ipak simbolički važno, treba da podseti francusku elitu na republikanske vrednosti „Slobode, jednakosti i bratstva” iz Revolucije 1789. godine. Parižani su se, dakle, vratili u prošlost pa ćemo načas to učiniti i mi. U istoriji zaista ima mnogo zanimljivih trenutaka analognih sa savremenim.

Jedan važan spis bio je uvertira u ono što će se dogoditi u leto 1789. Kada je Luj 16. sazvao Stalešku skupštinu, postavilo se pitanje na koji način će biti reprezentovan Treći stalež, odnosno građanstvo. Emanuel Žozef Sjejes je tim povodom objavio čuveni pamflet „Šta je Treći stalež” u kome je postavio tri ključna pitanja i tri odgovora. „Šta je to Treći stalež”, pita Sjejes i odgovara: „Sve”. On dalje razmišlja – „Šta je do sada bio u državi?”, i odgovara: „Ništa”. „Šta želi i traži da postane?” na kraju pita Sjejes i odgovara – „Nešto”. Sjejes ismeva rasističke vizije o pravu plemstva da vlada i ističe apsurd da građanstvo koje čini oko 96 odsto stanovništva u suštini nema nikakva politička prava jer sve poluge moći imaju druga dva staleža (plemstvo i sveštenstvo). Ove brojke deluju poznato? Upravo to je današnji odnos između onih koji poseduju gotovo celokupno svetsko bogatstvo i političku moć (ima ih svega nekoliko procenata), i onih koji čine veliku većinu svetskog stanovništva i koji, u manjoj ili većoj meri, jedva preživljavaju. Danas se Francuzi ne pozivaju slučajno na svoju slavnu tekovinu s kraja 18. veka – ona jeste bila primer promene svesti i mogućnosti transformacije poretka u korist reprezentativnosti i jačanja prava onih koji nemaju.

Naravno da iz perspektive mnogo siromašnijih zemalja, poput Srbije, ili još i više iz ugla zemalja tzv. Trećeg sveta, izgleda apsurdno to što se Francuzi bune i objašnjavaju da ne mogu da prežive sa minimalnih 1.200 evra, međutim, u simboličkom i političkom smislu važno je da se javno i glasno čuju poruke protiv daljeg gaženja ljudskog dostojanstva snižavanjem cena rada i nastavka bogaćenja svetske kapitalističke elite. U jednom trenutku Francuzi su, bežeći od desne (Le Pen) opcije, izabrali predstavnika globalne elite koji želi da očuva logiku dalje reprodukcije i produbljivanja već postojećeg klasnog jaza. Ta izborna odluka je sada pogodila kućne budžete. No, kako su francuska politička kultura i istorija specifične (i kako tih minimalnih 1.200 evra čine socioekonomski položaj ipak daleko drugačijim od položaja onih koji žive u zemljama u kojima se radi za dolar dnevno i gde je teško očekivati velike pobune), ne čudi što se prvi masovni i poprilično radikalni bunt protiv kapitalizma (koji je, inače, zbog svog agresivnog karaktera izazvao i osudu dela javnosti), oličenog u Makronovoj politici, pojavio na ulicama Pariza.

Kao i u vreme kada je Sjejes pisao spis, i danas je 96 procenata stanovništva u političkom smislu irelevantno. Sprege između multinacionalnog kapitala i svetske političke elite toliko su jake da ih nikakvo glasanje na izborima ne može poljuljati. Ljudi nastavljaju da rade mnogo za male pare, u lošim uslovima, obespravljeni i lako zamenljivi. Smatra se da je u redu raditi bez ugovora na „duže staze”, prekarno, nestabilno i neizvesno. Uostalom, ako nećeš ti – ima ko hoće. Zato treba pažljivo saslušati glas Francuza; njihove poruke ne tiču se samo njihove lokalne situacije (mada bi bilo lepo da se sete koliko je ljudi na svetu u još gorem položaju) i razmisliti o tome da li je možda došlo vreme za povratak na neke od ideja s kraja 18. veka.

*Asistentkinja na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu