Muzej izgubljenog detinjstva

„Muzej izgubljenog detinjstva” autentični je projekat Katarine Roganović koju je na ovaj istraživački poduhvat, pored ostalog, podstakla i rečenica: „Pamtiti, da bi nas pamtili”. Reč je o studioznom multimedijalnom radu na kojem ova osobena umetnica istrajava u poslednje vreme, a koji će biti objedinjen kompleksnom muzejskom postavkom posvećenom deci stradaloj u logorima. Ova večita, ali reklo bi se i nedovoljno istražena tema podstakla je umetnicu da i svoj doktorski rad posveti deci stradaloj u logorima, odnosno da kroz objedinjenu i kompleksnu muzejsku postavku zabeleži neizbrisivi trag i sećanje na žrtve logora za decu na teritoriji Hrvatske tokom i posle Drugog svetskog rata. Istrajavajući na sudbinama stradale dece, umetnica je došla do brojnih manje poznatih saznanja. Tokom istraživačkog procesa bavila se istorijskom građom, stradanjem dece, memorijalnom arhitekturom, „putovala” kroz arhivske izvore, budući da je to, kako kaže, prilično zataškavana tema, a onda je kasnije pisano, pa možda i preterivano, kako je to originalno komentarisao akademik Milorad Ekmečić: „Možda je veća greška preterivati u tome zato što se isto tako gubi na verodostojnosti ako se ti podaci preuveličavaju”.

Katarina Roganović

– Svi znamo da u ratu najviše stradaju deca, ali i da je to namenski  rađeno zbog zatiranja srpskog potomstva. Sama ta činjenica je dovoljno potresna i bolna – priča naša sagovornica koja je tokom  proteklog perioda iščitavala brojne studije koje se bave psihologijom deteta, odnosno kako dramatična iskustva utiču na dete. Istraživala je medicinske aspekte, dečje crteže, izbegličke kampove...

Katarina Roganović, koja voli da propituje različite slikarske tehnike, posebno mozaik i vitraž, predstavnica je mladih uspešnih žena kojih u Srbiji ima mnogo. Diplomirala je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, gde je uradila i master diplomskog rada „Pogled u unutrašnje”, u klasi profesora Miroslava Lazovića, otisnuvši se  u nepreglednu oblast savremene višemedijske umetnosti. Doktorske studije na Univerzitetu umetnosti, vođena mentorstvom profesora Svetozara Rapajića, privodi kraju razotkrivajući i identifikujući kolektivno bivanje i unutrašnje uzročno-posledične odnose unutar njega. Otuda i njeni zapaženi radovi „Komunizum”, „Mirisni dozator”, „Iza kraja”… Svoje radove već je izlagala u zemlji i inostranstvu (Francuska, Portugal, Liban), a ima i dvoje dece: Nikšu i Jovana.

U ranoj umetničkoj fazi Katarina Roganović je crtala portrete, bavila se dizajnom, ali je u kasnijom tragalačkom periodu poželela da se oproba i na drugim poljima čiji rezultat su višemedijske instalacije.

– Inspiraciju nalazim u srpskoj istoriji, narodnim motivima, ali i u svakodnevnom životu. Otuda i moja okrenutost portretima. Volim da gledam lica ljudi, otkrivam šta se krije iza tih karaktera, da proniknem u emocije koje taj čovek, pojedinac, usamljenik pokušava da sakrije, odnosno prezentuje u spoljnjem okruženju – kaže naša sagovornica.