Od džudiste celom sportu

Oduvek se pred sportiste postavljalo pitanje šta će posle takmičarske karijere. Čak i sada, kada se u nekim sportskim granama basnoslovno zarađuje, ipak treba da se zna šta s tolikim parama.

Srđan Matejić je redak primer kako može i da se služi sportu i da se živi od njega. Još kao šampion Jugoslavije u džudou otvorio je 1988. prvu privatnu teretanu u Beogradu. Nedavno je proslavio 30 godina postojanja svog „Muskulusa”, koji se u međuvremenu veoma razvio. Baš kao oni koji redovno treniraju i misle na svoje zdravlje.

U džudou ni sada nema para, a pogotovo ga nije bilo u ono doba kada je Matejić u Rekordu, iz beogradskog predgrađa Rakovica, s vršnjacima stasalim pod vođstvom trenera Miomira Srećka Mrvaljevića, izrastao u šampiona. Bio je i reprezentativac, a najveći mu je uspeh treće mesto na Evropskom ekipnom prvenstvu 1986, pa je nosilac Nacionalnog priznanja.

Završio je Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu (1983. jedan seminar na Univerzitetu „Tokai” u Japanu), ali nije krenuo utabanom stazom – da predaje u školi ili da bude trener. Imao je smelosti da se otisne u nepoznato. Ono što je naučio trenirajući i studirajući preneo je u preduzetništvo.

I, valjda, zato što je i sam bio sportista odlično je znao i osećao šta treba onima koji se bave sportom. Svejedno da li iz pukog zadovoljstva ili iz takmičarskih razloga. I jednima i drugima su potrebni što bolji uslovi.

Matejić je kao sportista naučio da nema velikih i malih protivnika, važnih i nevažnih mečeva. Za njega kao preduzetnika nema velikih i malih poslova. On se diči onim što je uradio u „Beogradskoj areni”, Hali sportova na Novom Beogradu, niškom „Čairu”, lozničkom „Lagatoru”, u bivšim jugoslovenskim republikama isto kao i pružanju pomoći običnim ljudima.

– Danas smo jedan od lidera u regionu na polju opremanja sportskih objekata rekvizitima i sportskim podovima. Iako smo „porasli” s najvećim zadovoljstvom prihvatamo i „male” poslove: da postavimo koš ili ljuljašku, popravimo bicikl ili ishoblujemo parket komšiji, – naglasio je Matejić.

Pored inovacija (pod sa sertifikatom Fibe, opremanje dečjih igrališta po EN standardu, odbojka na pesku, trka zmajevih čamaca, oprema za bazen po sertifikatu Fine, bezbednosna ograda na Beogradskom hipodromu) bilo je i onih poduhvata, koji su rodoljubivi, a ne poslovni.

Na primer, startni blok iz Švedska da vežba plivač Milorad Čavić, da švedska firma „Malmsten” bude sponzor naše vaterpolo reprezentacije, doprinos Beogradskom maratonu, sponzorstvo atletskih klubova, Džudo saveza Srbije, pomoć malim sportovima, donacije školama, stipendiranje darovitih...

„Muskulusova” vezanost za sport vidi se i po tome ko je u njemu zaposlen. Tu su oni koji su se bavili džudoom, tenisom, vaterpolom, basketom, odbojkom, hokejem na parketu...

Srđan Matejić je pokazao da u sportu može da se bude uspešan i koristan i po završetku takmičarske karijere. Da to može da se isplati i lično, a i našem sport u celini.