VOJNA KARTA SRBIJE

Hoćemo u NATO, nećemo u NATO? Dilema, koja je verovatno bila i centralno pitanje unutrašnjopolitičke scene Srbije u proteklih desetak dana. Zapravo, lažna dilema i skoro besmislene rasprave o tome da li Srbija treba da uđe u zapadni vojni savez, ili ne. Zašto?

NATO u svoje članstvo nikada ne prima države koje imaju ozbiljne teritorijalne sporove sa drugim državama, ili u okviru same države kandidata. Takav miraz NATO-u ne treba. Da bi postale članice NATO-a, Mađarska i Rumunija prethodno su morale da se pismenim putem obavežu kako će međusobni spor oko Transilvanije u Rumuniji, gde živi brojna mađarska nacionalna zajednica, rešavati isključivo diplomatsko-mirnim putem. Ko u Beogradu i sa kim u Prištini može danas, ili sutra nešto slično da potpiše?

Druga teza koja je bila prisutna u medijima Srbije kada je u pitanju ulazak u NATO jeste mišljenje "da su sve zemlje koje su ušle u EU prethodno ušle u NATO". Teza nije sasvim tačna, jer Austrija, Finska i Švedska nisu članice NATO-a, a jesu članice EU.

Tezu o obaveznom ulasku u NATO da bi se onda ušlo i u EU što se tiče Srbije najbolje je demantovala portparol Havijera Solane, Kristina Galjak, rekavši "da članstvo u NATO nije uslov Srbiji da bi ušla u EU".

Naravno zagovornici teze "prvo u NATO, pa onda u EU" imaju i dodatno objašnjenje sa tumačenjem "da Srbija nije ni Austrija, a još manje Švedska" što je, naravno, savršeno tačno. Ali, Srbija nije ni Turska, država sa najvećom armijom u NATO-u posle Amerike, zemlja koja je jedna od najstarijih i najlojalnijih članica NATO-a, pa opet joj ne daju da uđe u EU. Iako najveći saveznik Ankare, Vašington već godinama snažno podržava ulazak Turske u EU. Znači da te stvari na relaciji "prvo NATO, pa onda i EU" ne idu uvek baš tim putem.

Pokušaji analogije sa slučajevima Bugarske, Rumunije i drugih istočnoevropskih država, koje su prethodno ušle u NATO, pa tek onda u EU, nisu i sasvim odgovarajući. Jer, te su zemlje imale šta da daju, i već su dale Amerikancima i NATO-u u vojnom smislu. Bugarska i Rumunija dale su Americi vrlo važne vojne baze, isturena američka uporišta prema Rusiji, prema naftonosnom regionu Kaspijskog bazena i Bliskom istoku. Poljska i Češka daju Americi i NATO-u baze za instaliranje sistema antibalističke raketne odbrane ABM, a u državama Baltika već bazira avijacija NATO-a. Mađarska vazduhoplovna baza Tasar dugo je bila baza američke avijacije, aerodrom Cerklje u Sloveniji biće velika tranzitna baza NATO-a…

Koji je ulog Srbije u vojnom smislu, koja je njena vojna ulaznica za NATO, da bi je eventualno kasnije Atlantski pakt i podržao na putu ka EU? Čime mi da pridobijemo Amerikance da bi nas oni "katapultirali" u EU? Jer, ono što su oni u vojnom smislu hteli od nas već su i uzeli u ratu 1999. godine. Kosmet i prostor za tamošnje baze, pre svega Bondstil. Pretpostavljam da bi Beograd vrlo rado dao Vašingtonu taj Bondstil ne na 99, već na 999 godina kada bi Vašington ubedio Prištinu da odustane od nezavisnosti. Ali, Vašington ne oseća nikakav dug, niti obavezu da o Bondstilu uopšte i diskutuje sa Beogradom.

Znači, naša je vojna ulaznica za NATO već potrošena, u geostrateškom kontekstu mi smo već "preskočen prostor". Dva, ili tri naša vojna lekara u Kabulu, ili Kandaharu, vod vojnika u Heratu ili Basri, ništa bitnije ne mogu da pomognu oko ulaska u EU.

Insistiranje na međunarodnom pravu? Da, ali direktna karta za EU i NATO jeste odustajanje od Kosmeta. Ostaje nam i ruska karta. Kako je pažljivo i pametno odigrati, ubediti Amerikance, a ne uvrediti Ruse?

Dok u subotu, 15. septembra, novi tek promovisani oficiri Vojske Srbije budu prolazili ispred Doma skupštine Srbije možda se neko od prisutnih i seti one stare mudrosti da u svakoj vojsci koja drži do sebe mora da postoji elita. U Vojsci Srbije sada vlada kriterij uniformnosti kao iz 1939. godine. Kopnena vojska polako postaje izjednačena masa bez tradicionalnih obeležja, nema čak ni srpskih vojnih imena i obeležja iz Prvog svetskog rata, a bataljoni su rasuti po širokom prostoru. Jedna brigada za celu Vojvodinu, komanda u Novom Sadu, bataljoni po ostalim gradovima. Pa, izvrši koncentraciju kada zatreba?

Da bi bila uspešna u svom poslu armija mora da ima osećanje superiornosti. Vojska se ne stvara u funkciji onoga u šta se veruje, već prema protivniku. Doktrina a priori – ne, doktrina koja je stvorena prema okolnostima – da. Naše okolnosti? Zavisi kako ko gleda?

Nego, da se nekome od oficira paradni korak ne omakne i produži Bulevarom. Onako inercijom na jug.