Da li SPS pripada autentičnoj levici

U svom tek­stu pod na­slo­vom „So­ci­ja­li­sti, gde ste” („Po­li­ti­ka”, 21. de­cem­bra 2018), Bo­ško Jak­šić je ve­o­ma ja­sno obra­zlo­žio či­nje­ni­cu da su so­ci­ja­li­sti  „za­bo­ra­vi­li” da se bo­re za so­ci­jal­nu prav­du i da za­stu­pa­ju in­te­re­se rad­ni­ka, te da su pre­sta­li da se bo­re pro­tiv so­ci­jal­ne ne­jed­na­ko­sti  i osi­ro­ma­še­nja sta­nov­ni­štva.

Pod­le­gav­ši glo­bal­nom po­pu­li­zmu, oni  i ne tra­ga­ju za od­go­vo­rom na pi­ta­nje ka­ko za­u­sta­vi­ti ja­ča­nje po­li­tič­ke de­sni­ce, ko­ja stal­no obe­ća­va bo­lju bu­duć­nost, gu­be­ći iz vi­da  ključ­ne di­men­zi­je sa­da­šnjo­sti. Ako se so­ci­ja­li­sti ne vra­te se­bi i svo­jim ko­re­ni­ma, oni pre­u­zi­ma­ju, ka­ko s pra­vom ka­že Jak­šić,  „deo od­go­vor­no­sti za lo­mo­ve ko­ji bi mo­gli da usle­de”. 

So­ci­ja­li­stič­ka par­ti­ja Sr­bi­je (SPS) pro­pu­sti­la je sve šan­se, uklju­ču­ju­ći i svoj po­sled­nji ju­bi­lar­ni 10. kon­gres, da se pro­fi­li­še kao au­ten­tič­na par­ti­ja le­vi­ce, jer za 28 go­di­na od svog osni­va­nja ni­ka­da ni­je bi­la u opo­zi­ci­ji, ia­ko je 2000. go­di­ne, po­sle de­se­to­go­di­šnje ka­ta­stro­fal­no lo­še vla­da­vi­ne, pre­tr­pe­la te­žak po­li­tič­ki po­raz. Šta­vi­še, ona ni­je na­šla  pra­vi na­čin ostva­ri­va­nja le­vi­čar­skog pro­gra­ma ni po­sle pa­da  Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. Ume­sto da se su­o­či sa isti­nom o svo­jim pro­ma­ša­ji­ma i „pre­str­o­ji” za opo­zi­ci­o­no de­lo­va­nje,  ona je po­če­la da de­lu­je kao par­ti­ja ko­ja se, za­rad „gra­ma vla­sti”, ne­do­pu­sti­vo po­li­tič­ki de­gra­di­ra, po­dr­ža­va­ju­ći sve na­red­ne vla­da­ju­će ko­a­li­ci­je i do­mi­nant­ne po­li­tič­ke stran­ke u nji­ma (DSS, DS, SNS), da bi se da­nas, ko­nač­no, „uto­pi­la” u Srp­sku na­pred­nu stran­ku, bez­re­zer­vno je po­dr­ža­va­ju­ći.

Na taj na­čin, SPS se prak­tič­no opre­de­li­la za „po­li­tič­ko ži­vo­ta­re­nje”, jer ne de­lu­je kao le­vi­ca, već kao po­li­tič­ka de­sni­ca, op­te­re­će­na na­ci­o­na­li­zmom i po­pu­li­zmom. Ti­me je fak­tič­ki iz­gu­bi­la svoj le­vi­čar­sko-po­li­tič­ki iden­ti­tet, pro­kla­mo­van još pri svom osni­va­nju pu­tem ob­je­di­nja­va­nja on­da­šnjeg So­ci­ja­li­stič­kog sa­ve­za i Sa­ve­za ko­mu­ni­sta, i po­sta­la par­ti­ja ko­ja da­nas su­šti­nu po­li­ti­ke vi­di u vla­sti oli­gar­hi­je, bri­nu­ći pre­vas­hod­no o op­stan­ku na vla­sti ma­le gru­pe svo­jih po­li­tič­kih funk­ci­o­ne­ra.

Po­sle svih do sa­da spro­ve­de­nih re­dov­nih i pre­vre­me­nih par­la­men­tar­nih iz­bo­ra u Sr­bi­ji, oče­ki­va­lo se da se SPS de­fi­ni­tiv­no opre­de­li za par­la­men­tar­nu opo­zi­ci­ju, po­go­to­vo što je bi­lo oči­gled­no, s ob­zi­rom na iz­bor­ne re­zul­ta­te, da bi ona bez Par­ti­je uje­di­nje­nih pen­zi­o­ne­ra, a po­seb­no bez Je­din­stve­ne Sr­bi­je, mo­gla osta­ti bez cen­zu­sa. Me­đu­tim, sti­ca­jem okol­no­sti, to se ni­je de­si­lo, pre sve­ga, zbog to­ga  što je ru­ko­vod­stvo SPS po­ka­zi­va­lo i po­ka­zu­je vi­sok ste­pen po­li­tič­ke pri­vr­že­no­sti i lo­jal­no­sti pre­ma SNS, uspe­va­ju­ći da na taj na­čin iz­beg­ne opo­zi­ci­o­ni po­lo­žaj i obez­be­di ula­zak u Vla­du Sr­bi­je.

Ta­ko je Sr­bi­ja osta­la bez ja­ke i pre­po­zna­tlji­ve le­vi­ce, a ono što sa­da ima, u li­cu po­sto­je­ćih le­vi­čar­ski ori­jen­ti­sa­nih stra­na­ka, par­ti­ja i po­kre­ta, ne pred­sta­vlja onu po­li­tič­ku sna­gu ko­ja bi mo­gla da vo­di uspe­šnu po­li­tič­ku bor­bu za so­ci­jal­nu prav­du i bo­lji so­ci­jal­ni i ma­te­ri­jal­ni po­lo­žaj rad­ni­ka, kao i ve­ći­ne ukup­nog sta­nov­ni­štva Sr­bi­je. Ta­kvo sta­nje će po­tra­ja­ti sve dok na po­li­tič­koj sce­ni do­mi­ni­ra vlast par­tij­skih oli­gar­hi­ja, me­đu­sob­no po­ve­za­nih na ba­zi lič­nih, a ne op­šte­dru­štve­nih  in­te­re­sa, sve dok ko­rup­ci­ja bu­de iz­nad gra­ni­ce to­le­rant­nog  i  sve dok po­li­tič­ka ka­ri­je­ra funk­ci­o­ne­ra i po­sla­ni­ka bu­de za­vi­sna od par­tij­skih li­de­ra.

Po sve­mu su­de­ći, za po­be­du le­vi­čar­skih (so­ci­ja­li­stič­kih) ide­ja, čak i u onoj du­bi­ni i obi­mu ko­ji ka­pi­ta­li­zam, kao dru­štve­ni si­stem, re­al­no mo­že da ap­sor­bu­je, bi­će po­treb­no mno­go vre­me­na. Ra­di­kal­ni­je ostva­ri­va­nje le­vi­čar­skih ide­ja bi­će mo­gu­će sa po­ja­vom one po­li­tič­ke sna­ge ko­ja je opre­de­lje­na za ka­pi­ta­li­stič­ki so­ci­ja­li­zam  i ko­ja je spo­sob­na da u tom smi­slu ob­je­di­ni i ak­ti­vi­ra ceo le­vi­čar­ski po­ten­ci­jal srp­skog dru­štva. Šta se mo­že oče­ki­va­ti od so­ci­ja­li­sta?

U po­me­nu­tom  tek­stu Jak­šić je iz­ra­zio bo­ja­zan da će 10. Kon­gres so­ci­ja­li­sta (22. de­cem­bra) bi­ti „hva­lo­spev ak­tiv­nom uče­šću u ko­a­li­ci­ji ko­ja ze­mlju uvo­di u „zlat­no do­ba”(!?) i da će iz­be­ga­va­ti od­go­vor na pi­ta­nje  ot­kud i za­što žu­ti pr­slu­ci u Fran­cu­skoj“. Ova bo­ja­zan, na­ža­lost, ni­je bi­la bez osno­va.

* Re­dov­ni pro­fe­sor uni­ver­zi­te­ta