Petodinarke proterane iz noćnog prevoza

Re­dov­no ko­ri­stim noć­ni pre­voz na li­ni­ji 27 N, od Tr­ga re­pu­bli­ke do Mi­ri­je­va i uvek pri­pre­mim 150 di­na­ra, jer se če­sto de­ša­va da vo­zač ne­ma da vra­ti ku­sur. Ta­ko sam i u ne­de­lju uve­če pri­pre­mi­la ta­čan iz­nos: nov­ča­ni­cu od 100 di­na­ra i dve od 20, kao i dve ko­va­ni­ce od po pet di­na­ra. Al­ter­na­ti­va je bi­la da dam 2.000 di­na­ra i do­ve­dem u pro­blem i vo­za­ča, ko­ji je u noć­nom pre­vo­zu ujed­no i kon­duk­ter, i se­be sa če­ka­njem ku­su­ra. 

Na mo­je ve­li­ko iz­ne­na­đe­nje, vo­zač je od­bio da pri­mi pe­to­di­nar­ke, uz mr­go­dan iz­raz li­ca i re­či: „Ne pri­ma­mo žu­ta­će.” Na­sme­ja­la sam se, jer sam mi­sli­la da se ša­li, ni­je la­ko ra­di­ti no­ću i svi smo umor­ni, ali je vo­zač upor­no od­bi­jao da uzme no­vac i da mi da kar­tu. Ni­su po­ma­ga­li ni ar­gu­men­ti „da su di­na­ri pla­te­žno sred­stvo u ovoj dr­ža­vi”, ni­ti pret­nja in­spek­ci­jom. 

„Žu­ta­ći” su pri­mlje­ni tek po­što se iza me­ne stvo­rio ogro­man red, pa je pre­ti­la opa­snost da se ka­sni s po­la­skom. Be­sno sam uze­la kar­tu i re­kla da ću sle­de­ći put da spre­mim dve hi­lja­de, na šta je usle­di­lo do­ba­ci­va­nje „Mo­žeš i pet”. Noć­ni sa­o­bra­ćaj, ko­ji ra­de pri­vat­ni­ci, odav­no ni­je u vid­nom po­lju gra­da, pa mo­lim nad­le­žne da se po­za­ba­ve pre sve­ga či­sto­ćom u auto­bu­si­ma, ali i dr­skim vo­za­či­ma i (ne)re­dov­nim po­la­sci­ma, po­što se če­sto do­ga­đa da auto­bus uop­šte ne do­đe. 

Sla­vi­ca Pe­tro­vić, Mi­ri­je­vo, Be­o­grad