Može li Pamela Anderson da spase Evropu

Protesti „žutih prsluka” na francuskim ulicama više nemaju intenzitet koji su imali na početku, predsednik Makron im je poručio da su „imali pravo”, policija je dobila tražene povišice, a Pariz je polako zahvatio praznični duh. Hiljade lampiona na čuvenim bulevarima, čiji pločnici pamte duh pobune valjada kao nigde drugde u Evropi, učinili su da zahtevi demonstranata budu gurnuti u drugi plan zbog ušećerene iluzije o boljim danima koje nova godina samo što nije donela. Ipak, u ovogodišnjim nemirima koji su zahvatili Francusku ima još nečega „kvalitativno” drugačijeg.

Po svemu sudeći, „žute prsluke” nije izazvao samo Emanuel Makron, a nije ni njegov patron i prethodnik u Jelisejskoj palati Fransoa Oland. Nijedna politička opcija, bilo koje provenijencije, nema kapacitet da kao kišobran natkrije proteste u Petoj republici. Reč je ovde o mnogo širem nacionalnom frontu nastalom iz nezadovoljstva socijalnim nepravdama nataloženim tokom više generacija. Doduše, Makronov tehnokratski profil i upadljivo nerazumevanje potreba običnog Francuza nisu odmogli da kritična masa bude formirana baš sada.

POBUNA PERIFERIJE: Otkako je 2011. pokret „Okupirajmo Volstrit” pažnju svetske javnosti skrenuo na ogroman problem sve veće materijalne nejednakosti, nijednoj sličnoj akciji (a bilo ih je pregršt) do javljanja „žuti prsluka” tako nešto nije pošlo za rukom. Zato se čini da ima više argumenata u korist tezi da protesti širom Francuske imaju više sličnosti sa američkim protestom koji je počeo u njujorškom parku Zukoti, negoli sa demonstracijama iz 1968, kako se moglo čuti ovih dana. Ono Makronovo „u pravu ste” upućeno demonstrantima, istina, nosi na prostorima bivše Jugoslavije zlokoban eho izneverenih obećanja iz šezdeset osme.

Ipak, zastrašujuća jednačina koja je pre sedam godina postala moto pokreta „Okupirajmo Volstrit” – ona o jedan odsto Amerikanaca koji imaju više bogatstva nego 99 posto ostalih – i danas stoji, s tim da je statistika postala možda još sumornija. Naime, „Oksfam” je ponovo upozorio da je postotak nepristojno bogatih još manji od ovog famoznog jedan posto, odnosno da 0,01 posto bogatih imaju više novca nego milijarde siromašnih širom sveta.

Iako je Francuska uz neke druge evropske zemlje percipirana kao bastion socijalnih prava i sloboda (setite se samo filmova Majkla Mura), nešto je očigledno krenulo po zlu. Predsednik (i nekadašnji ministar ekonomije) otvoreno se svrstao na stranu bogatih i usmerio sistem tako da oni postanu još imućniji, i to po cenu dodatnog kopnjenja srednje klase. Ne čudi zato što pobuna nije izbila u elitnim kvartovima Pariza ili Sen Tropea. Besni građani koji su marširali otmenim pariskim bulevarima, lomeći sve pred sobom, nisu odatle. Centralni arondismani su odavno toliko skupi da u njima nema mesta za takozvani običan svet. Da izraze svoje nezadovoljstvo u centru Pariza došli su građani iz okolnih gradova pritisnuti materijalnim nevoljama za koje okrivljuju institucije i funkcionere smeštene u blistavim palatama.

RASTEZANjE DRUŠTVENOG TKIVA: Začuđujuće brzo horizontalno širenje pokreta dokazuje njegov „natpartijski karakter”. Ima, sasvim je izvesno, među „žutim prslucima” i simpatizera Marin le Pen i, recimo, Melanšonovih levičara. Ipak, iako oni predstavljaju prevashodno pobunu onih koji nemaju protiv onih koji imaju ne treba gubiti iz vida još jednu političku dihotomiju koja opseda Evropu. U susret izborima za Evropski parlament, sondaže javnog mnjenja prognoziraju povlačenje glasačkog tela ka polovima političkog spektra, uz slabljenje njegovog centra. Ova dva fenomena u suštini predstavljaju dve strane istog novčića, jer ko je kroz istoriju češće bio vođa osiromašenim masa željnih promena od ekstremne levice ili desnice?

Kako sada stvari stoje, ideje za rasplitanje ovog čvora niču na najrazličitijim mestima, kojima ne manjka živopisnosti. Tako ovih dana u intervjuu za rimsku „Republiku” nekadašnja „Plejbojeva” zečica, a sada aktivistkinja, Pamela Anderson upozorava na opasnost od nejednakosti i Evropljanima savetuje da nadu potraže u progresivnom pokretu DiEM25 čije je zaštitno lice nekadašnji grčki ministar finansija Janis Varufakis. Na sličnom frontu nalazi se i Toma Piketi, čuveni francuski ekonomista, koji je u svom delu „Kapital u 21. veku” među prvima upozorio na pogubne posledice društvene nejednakosti.

Kada je „Okupirajmo Volstrit” bio na svom vrhuncu, neki od najviđenijih svetskih stručnjaka proglasili su kraj postojećeg poretka i dolazak novih lidera. U godinama koje su usledile oni su zaista i došli, a gotovo ništa nisu uradili za stvaranje pravednijeg sveta. A kakve generacije političara su podstakle „žuti prsluci” biće jasnije već dogodine u maju, u novom sazivu Evropskog parlamenta.