Na striptiz kod novosadskog četnika

Novi Sad – Kada je jedan sveštenik preminuo u novosadskoj javnoj kući, bilo je veliko pitanje kako izneti pokojnika, jer se ispred okupio znatiželjan narod. Smrtno ozbiljna, međutim, bila je afera Milke Hofner, vlasnice javne kuće u Novom Sadu, kojoj je jedna škola podvodila devojčice od 14 i 15 godina. Svet okupljen pred sudom čekao je da linčuje odgovorne.

Novi Sad ima zapisane i ovakve priče iz prošlosti. Postojao je i Pigal i statut o prostituciji iz 1893. godine. Sve je to lice grada koje sugrađanima, bespoštedno, otkriva publicista i hroničar Novog Sada Zoran Knežev u knjizi „Novi Sad, kafanologija i prostitucija”. Kakva god da je istorija, kaže Knežev za „Politiku”, treba je prikazati, a tabui postoje, što se njega tiče, da bi se rušili.

Nekada je Dunavska ulica nazivana novosadskim Pigalom, jer je tu bilo, objašnjava, načičkanih kafana, s dve-tri žene na usluzi vojsci iz Petrovaradina, koja je tuda ulazila u grad. Kasnije je prostitucija legalizovana. Bludnice nisu smele da šetkaju ispred javnih kuća, niti da s prozora pozivaju mušterije. Najstariji zanat bio je u tadašnjoj Austrougarskoj zakonom uređena delatnost, a novosadskim statutom o prostituciji bilo je propisano gde, ko i kako može da otvori javnu kuću. Bludne radnje su ovim aktom proterivane iz kafana i hotela, a kažnjavani su svi koji se odredaba nisu pridržavali. Gradski prihodi od prostitucije, a među njima je i dozvola za otvaranje burdelja od 50 kruna, bili su uplaćivani u korist varoškog sirotinjskog fonda.

„Prostitucija u Novom Sadu je bila legalna sve dok je kralj Aleksandar nije ukinuo 1934. godine, navodno zbog širenja polnih bolesti. Ali se ispostavilo da su se one mnogo više širile kada su javne kuće zabranjene, jer je ukinuta i kontrola”, navodi Knežev.

Uz uzbudljive priče o novosadskim kafanama, vlasnicima, poznatim gostima i anegdotama u razdoblju od prve polovine 18. veka pa sve do 2000. godine, pogotovo njihovom „zlatnom dobu” između dva svetska rata, čitalac saznaje i o famoznim poslastičarnicama u gradu po ugledu na bečke i peštanske.

Prvi varijete, lokal nalik striptiz-baru, u Novom Sadu je posle Prvog svetskog rata otvorio Dobrislav Jevđović, za koga Knežev kaže da je pripadnik jednog krila četničke organizacije.

Javne kuće su mogle da drže samo žene starije od 40 godina, ali su često muškarci bili vlasnici. Devojkama mlađim od 16 godina bilo je zabranjeno da se bave prostitucijom. Prostitutke su imale kartone i obavezne lekarske preglede svakog utorka i subote. „E sad, kakvi su to bili lekarski pregledi, da li su lekari bili stručni – sve to mi sa distance možemo da stavimo pod znak pitanja”, dodaje.

Prostitutke su uglavnom dolazile iz drugih gradova, menjale se na određeni period, a kada su prestajale da se bave tim poslom obično su se udavale. Nastojeći da razbije tabue, publicista navodi da postoje zapisi starih Novosađana da su i one bile dobre supruge i majke. Napominje da su žene u tim vremenima bile poput robe, da nisu imale ni pravo nasledstva. Novi Sad je primao sve što dolazi sa zapada i sa istoka, budući da je na raskrsnici puteva.

O lokacijama javnih kuća se saznaje i kroz žalbe ondašnjih Novosađana, a žale se jer deca tuda prolaze. Prema navodima Kneževa, zvanični bordeli nalazili su se u današnjim ulicama Arse Teodorovića i Stefana Stefanovića, nekada Šljukinoj i Paromlinskoj, a pošto je to u neposrednoj blizini Uspenske crkve, bilo je i žalbi prote Velje Milosavljevića.

Odatle su posle izmeštene, jer je nakon Prvog svetskog rata u gradu vladala „nestašica stanova”. Činovnici tek stvorene države Srba, Hrvata i Slovenaca dolazili su u Novi Sad i trebalo ih je smestiti. Bordeli su tako završili kod današnje Limanske pijace, gde se tada nalazila železnička stanica. Tu su i dočekali kraj. 

Kafana nije mogla bez kulture, a kultura bez kafane

Kafane su bile važne tu se svašta saznavalo, sklapala su se prijateljstva, poslovi, veridbe. Između dva svetska rata u Temerinskoj ulici je bilo, kaže Knežev, 106 kuća, a 27 kafana.

Najpoznatije su bile „Bela lađa” u Njegoševoj, „Kamila” preko puta Novosadskog pozorišta i „Lipa” u Miletićevoj. U „Beloj lađi” su se oko Miletića okupljali Zmaj, Laza Kostić, a Isidor Bajić je tu komponovao. Po anegdoti  je pesnik Vojislav Ilić u ovoj kafani ošamario gradonačelnika ne znajući ko je čovek koji mu zamera zbog galame. Dolazio je i Miloš Crnjanski koji pominje „Belu lađu” u svojim komentarima „Lirike Itake” i piše da mu „još zuji u ušima” pesma na račun nadmenog bugarskog generala Ratka Dimitrijeva: „Ej Ratko, Ratko! ... te bratko!”

Danas je tu samo oronula, zaključana zgrada.

„Naziv Srpska Atina nastao je u kafani ’Kamila’, kada je pristalica Svetozara Miletića, Stevan Jelenić Ćebenda, uporedio Novi Sad sa sa slobodarskim duhom Atine.

„Lipa” postoji, ali ne radi. Pokušaj da se obnovi bio je osamdesetih godina. „Eto koliko su tesne veze sa kulturom, kad je potpredsednik Matice srpske, Božidar Kovaček, došao da otvori kafanu. U Novom Sadu nikada kafana nije mogla bez kulture, a kultura bez kafane”, kaže publicista.