Pisanje je oblik postojanja

KNjIŽEVNOST
Cela protekla godina za mene je bila u znaku potrage za suštinama. Jer, čitanje i pisanje nasušne su potrebe i neprekidni procesi, kaže Jana Aleksić, pesnikinja i književna kritičarka, čiju je novu knjigu pesama „Upijanje” objavila Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani”, iz Kraljeva. Još krajem avgusta objavljen je i njen nagradom „Novica Tadić” ovenčan rukopis „Arijel anonim”, u novopokrenutoj ediciji „Prisustva” (Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, Beograd). Ove jeseni pesma Jane Aleksić „Harmonia obscurae” iz zbirke „Upijanje” ocenjena je kao najlepša ljubavna pesma, za koju se dodeljuje nagrada „Lenkin prsten”. Njeni radovi, nastajali tokom prethodnih godina, nahrupili su u javni prostor i dobili jedan vid kulturnog priznanja, što je uslovilo i nove stvaralačke izazove.

– Pošto smatram da je pisanje oblik postojanja i da, uprkos svemu, „pesnički stanuje čovek na ovoj zemlji”, prema preporuci velikog nemačkog pesnika, onda je i poezija ono čime se dopire do suštine ljudskog stanovanja, što naš sve oskudniji život osmišljava i oplemenjuje. Za mene je to medij da doprem do tajne „čoveku najveće”, da razumem emocije, pobude, nečiji pogled na stvari, kao i da dokučim zakonitosti našeg individualnog i kolektivnog postupanja. Zato uranjam u svet, osluškujem, upijam reči, oblike, boje i gradim vlastito ljudsko i pesničko iskustvo. Naše okruženje je vrelo inspiracije, kao i granične životne situacije u kojima je čovek ogoljen. Poezija tada razabira šta je ljudsko, a šta čovečno – kaže Jana Aleksić. Čitanje je ono što po njenom mišljenju generiše mentalnu biblioteku, koja služi da uredi i imenuje nakupljene fascinacije. Zatim progovara i kao književna kritičarka:

– Napisana reč ostavlja trag u nama, uprkos opštoj prolaznosti. Svako književno delo inspiriše, posebno ono u čijoj projekciji sveta mogu, kao prilježni čitalac, da pronađem svoje zrnce postojanja, ali i ono u kome prepoznam autentični stvaralački proboj i izvesno poetičko pomeranje. Tada se odlučim da povedem književni dijalog sa nekim piscem i upustim u razmenu duhovnih dobara. „Lepo”, kao estetska, i „sušto”, kao filosofska kategorija, koliko god delovali prevaziđeno sa savremenog teorijskog stanovišta, primarni su impulsi koji navode na pisanje književnokritičkog teksta ili prikaza. I nastojim da što manje kalkulišem s tim, verujući da bi književna kritika valjalo da filtrira vrednosti, da osvetli i preporuči, ne da presudi. Premda, kompromisi su neminovni i po cenu izneveravanja unutrašnjeg aksiološkog merila. Zato je pisanje kritike nezahvalno, posebno u vremenu iznuđene krize gotovo svakog vida kritičkog mišljanja, uprkos preovlađujućem jalovom kritizerstvu.