Vorholov život kao inspiracija

Kojim god putem da krene Dunja Jocić uvek pokaže raskošan talenat, a državne granice i različite kulture joj nisu prepreka, već podsticaj. Sada živi i radi u Amsterdamu kao balerina, koreograf i rediteljka. U ranoj mladosti se dokazala kao uspešna gimnastičarka, a potvrdila se i u svetu filmske režije. Njen koreografski i igrački debi u Beogradu se dogodio 2007. na 11. Festivalu koreografskih minijatura sa delom „Bez cveća, molim”, kada je bila trostruko nagrađena. Godinu dana kasnije je u predstavi „Not me” na Belefu oduševila publiku. Ali tada je već gradila svoje pozicije na Zapadu gde je njena prva stepenica devedesetih bila Akademija za savremenu igru u Roterdamu u kojoj je učila na koreografijama čuvenog Hansa van Manena.

Put je zatim odveo u Lil, u Nord teatar. U Groningenu je zapažene produkcije ostvarila sa trupom „Klub Gaj & Roni”. Dunja Jocić biće novi laureat nagrade „Vip poziva” na narednom 16. Beogradskom festivalu igre kada ćemo videti njen komad „Ne govori sa mnom dok spavam” u produkciji Korzo teatra iz Haga.

– Predstava „Ne govori sa mnom dok spavam” je inspirisana zajedničkim životom Endija Vorhola i njegove majke Julije, ali je i potpuno slobodna u interpretaciji. Nije zasnovana na pravim događajima osim podatka da su oni zaista gotovo čitavog života živeli zajedno. Ovaj komad je u Groningenu na Festivalu „Noordernzon” postigao izuzetan uspeh. Na moje veliko iznenađenje odmah posle toga smo dobili mnogo poziva za izvođenje po Holandiji i svetu. Nastala je 2015. godine, a mi je i dalje igramo. U pitanju je prava retkost, jer je kulturna politika u Holandiji drugačija. Predstave se uglavnom „odigraju” tokom jedne sezone.

Koliko vam znače priznanja i kakva su vam osećanja kad je reč o nagradi „Vip poziva” BFI i o gostovanju u domovini?

Zanimljivo je da sam ove godine na najvažnijem festivalu igre u Holandiji dobila jednu od najprestižnijih nagrada koju možete da dobijete, a to je priznanje za najboljeg nezavisnog koreografa u 2018. godini! Sledi „Vip poziva” prema kome gajim poseban osećaj radosti i zadovoljstva jer dolazi iz moje zemlje. Jako sam uzbuđena. Volim da radim u Srbiji i sa našim ljudima. Želja mi je da se to dešava češće. Trenutno imam nekoliko planova vezanih za Beograd, tako da smatram da je nagrada kompanije „Vip mobajl” i Beogradskog festivala igre – najbolji uvod u nove saradnje.

Bavili ste se prvo gimnastikom, šta je presudilo da se okrenete igri, upišete Akademiju u Roterdamu i oprobate se kao koreograf sa delom „Bez cveća, molim”?

Gimnastikom sam se bavila dugo i ozbiljno. Bila sam reprezentativka Jugoslavije, a potom i svih ostalih zemalja koje smo promenili... Stanje u državi, rat, zatvorene granice i nemogućnost putovanja na turnire i takmičenja su me okrenuli ka svetu umetničke igre. Na akademiju u Roterdamu sam otišla sasvim slučajno, na nagovor mog prijatelja i kolege. To je bilo 1998. godine. Redovi ispred ambasada i čekanje tokom cele noći su bili nešto što nisam mogla da izdržim. Kada smo, zahvaljujući nekim dragim ljudima, pronašli mogućnost da se ušunjamo preko reda, pristala sam i da uđem u proceduru za dobijanje vize. Audiciju smo oboje prošli, ja sam ostala u Holandiji, a moj kolega je otišao u Kanadu... Beogradski koreografski debi „Bez cveća, molim” je najličnija predstava koji sam ikada radila. Ona je posvećena mojoj majci Veri koju sam izgubila 2006. godine. Mislim da je moja mama zaslužna za svaki moj korak od tada.

Koja pozorišta smatrate „svojim”, gde se najbolje osećate?

Pozorišta se stalno menjaju, tako da ne bih mogla da kažem za koje bih se zauvek vezala. Najbolje se ipak osećam u Beogradu.

Godine 2016. radili ste predstavu „La mode” sa japanskim umetnicima, potom 2017. komad „Terra Incognita”. Recite nam nešto više o ovim ostvarenjima?

„La mode” je divan projekat koji sam radila sa japanskom pijanistkinjom i umetnicom Tomoko Mukijamom. Bila sam koreograf, a moji igrači su bili iz italijanske trupe „Spellbound”. Povod je bio otvaranje Opere Nacionalnog tajvanskog teatra koji je dizajnirao japanski arhitekta Tojo Ito. Projekat je bio ogroman, prilično zahtevan, ali veoma uzbudljiv. Raduje me da je Mukijamu i beogradska publika imala prilike da čuje i upozna, upravo na Beogradskom festivalu igre, jer je nastupila u jednom Kilijanovom komadu. Takođe, rimski „Spellbound” je davno učestvovao na BFI i ponovo dolazi na njegovo šesnaesto izdanje gde ćemo se sresti!

Potičete iz porodice filmskih radnika, a neki vaši filmovi su doneli nagrade. Koji su najupečatljiviji po vašem mišljenju i zašto? I na čemu novom radite u baletu i na filmu?

Tako je, svi u porodici su iz sveta filma. Mama mi je bila montažer, tata je producent, a brat je studirao kameru na FDU, ali se takođe bavi produkcijom. Nikad nisam pomišljala da se okrenem filmu do momenta kada sam pomislila da ideja koju sam imala ipak nije za pozorište, nego za film! I tako je to krenulo spontano 2011 godine. „Ogledanje” je moj prvi film koji sam režirala zajedno sa holandskim rediteljem Marinusom Gruthofom. Ovo ostvarenje je proputovalo mnogo i osvojilo brojne nagrade na festivalima. Beogradski festival kratkog i dokumentarnog filma ga je takođe prikazao i tu smo dobili nagradu za najbolji eksperimentalni film. To mi je izuzetno draga nagrada! Zatim Hongkong, Španija... nominacija za „Golden kalf” u Holandiji... Trenutno sam u pripremama za novu predstavu. Naslov je „Protagonista”, a premijera je zakazana u okviru „Kadance” festivala u Hagu. Početkom leta snimam svoj treći film koji su zajednički podržali FCS i Holandski fond za film. Snimanje će biti u mom Beogradu.