Dića sa Gazivoda

Go­to­vo u cen­tru Ibar­skog Ko­la­ši­na, kod se­la Ga­zi­vo­da, se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka iz­gra­đe­na je naj­ve­ća ze­mlja­na bra­na u on­da­šnjoj Ju­go­sla­vi­ji, či­me je stvo­re­no naj­ve­će ve­štač­ko je­ze­ro u Sr­bi­ji. Ra­do­ve su iz­vo­di­la be­o­grad­ska pred­u­ze­ća, ko­ja su bi­la pod ve­li­kim pri­ti­skom ko­smet­skih vla­sti. Bio je an­ga­žo­van i zna­tan broj Al­ba­na­ca. 

Sem ne­ko­li­ko se­o­skih ka­fa­na i gra­di­li­šnih men­zi ni­je bi­lo dru­gih me­sta za oku­plja­nje. Ipak, po­sto­ja­lo je jed­no me­sto gde je mo­glo ma­lo da se pre­dah­ne i opu­sti. Bi­la je to be­ton­ska la­bo­ra­to­ri­ja, gde su se oba­vlja­le sve pro­be u ve­zi sa spra­vlja­njem i kon­tro­lom kva­li­te­ta be­to­na. Na nje­nom če­lu je bio Tru­har, po­re­klom Čeh.

Tu je ra­di­lo i ne­ko­li­ko rad­ni­ka od ko­jih je bio naj­po­zna­ti­ji la­bo­rant Di­ća. On je bio pri­u­čen rad­nik ko­ji je s gra­di­li­šta do­šao da ra­di u la­bo­ra­to­ri­ji. Pra­vo ime mu je bi­lo Sto­ja­din. Bio je ve­o­ma bi­star i br­zo je na­u­čio sve po­slo­ve u ve­zi sa is­pi­ti­va­njem be­to­na. Bio je ro­dom iz Ju­žne Sr­bi­je. 

Po­ne­kad, ka­da je Di­ća bio sam, pri­jat­no sam ća­skao sa njim. Jed­na kćer­ka mu je ži­ve­la u Ame­ri­ci gde se uda­la za na­šeg Sr­bi­na. Po­sle iz­ve­snog vre­me­na, re­ko­še mi da je ot­pu­to­vao u Ame­ri­ku.

Ne­ko­li­ko me­se­ci po­sle to­ga, u kan­ce­la­ri­ji sam za­te­kao in­spek­to­ra SUP-a, uteg­nu­tog i na­o­či­tog Al­ban­ca iz Pri­šti­ne. Na bes­pre­kor­nom srp­skom je­zi­ku, sa­op­štio mi je da je Di­ća to ju­tro bio uhap­šen i spro­ve­den u po­kra­jin­ski za­tvor u Vu­či­tr­nu. Mo­rao sam da obe­ćam da ću da is­pi­tam sve Di­ći­ne „sub­ver­ziv­ne de­lat­no­sti” u la­bo­ra­to­ri­ji, kao i o me­ra­ma ko­je tre­ba da pre­du­zme­mo u ve­zi sa ti­ma i da ću ga o sve­mu oba­ve­sti­ti. Ubr­zo sam sa­znao da je ne­sreć­ni Di­ća bio vi­še od me­sec da­na u Ame­ri­ci kod kćer­ke.

Po po­vrat­ku se po­hva­lio ka­ko se ta­mo le­po pro­veo. Iz­me­đu osta­log, is­pri­čao je da se sli­kao po­red spo­me­ni­ka Dra­že Mi­ha­i­lo­vi­ća i da je po­neo ko­kar­du ko­ju je po po­vrat­ku u ze­mlju po­ka­zao jed­nom ze­mlja­ku, ko­ji ga je od­mah pri­ja­vio. Pre­tre­sli su ga do go­le ko­že i iz­gle­da pro­na­šli sli­ku i ko­kar­du, što je bio neo­bo­riv do­kaz o nje­go­voj „ne­pri­ja­telj­skoj” de­lat­no­sti. Ta­ko su Al­ban­ci do­bi­li svog Sr­bi­na – do­ka­za­nog na­rod­nog ne­pri­ja­te­lja. 

Po od­la­sku sa gra­di­li­šta sa­znao sam da je osu­đen na de­vet go­di­na ro­bi­je i da je ka­znu iz­dr­ža­vao u po­kra­jin­skom za­tvo­ru u Vu­či­tr­nu. Po­sle ne­ko­li­ko go­di­na, ka­da sam se po­no­vo ras­pi­ti­vao o nje­mu, re­ko­še mi da ga je u za­tvor­skoj tu­či ubio Al­ba­nac. 

Mi­lan Can­če­vić