Sav prihod s utakmice – jednom igraču

Vojinu Božoviću Škobi, nekadašnjem prvotimcu BSK-a, pripisuje se da je još pre mnogo godina zapazio da su pre rata fudbal igrali siromašni, a gledali bogati, a da sada fudbal igraju bogati, a gledaju siromašni. Za poređenje je mogla da mu posluži utakmica odigrana 4. septembra 1938, kojom je njegov saigrač Blagoje Moša Marjanović proslavio 15-godišnjicu igranja. Takve nije bilo ni pre toga, a ni posle, jer je sav prihod pripao slavljeniku.

„Za „Mošu” ima tri novosti: proslavlja, otvara radnju i ženi se. „Moša” je, u više mahova, pokušavao da trguje. Ali nikako nije išlo. Nije imao dovoljno materijalnih sredstava. Na sve načine je pokušavao da stvori sebi krov nad glavom. Bez novaca se ne može ni maći ni u jednom poslu”, pisalo je u beogradskoj „Pravdi” 16. jula 1938, dan pošto je objavila da je upravni odbor BSK-a odobrio proslavu.

Ta utakmica je izazvalo svakojaka tumačenja, pa je „Pravda” našla za shodno da 3. septembra pruži obrazloženje: „Ne valja biti tesnogrud i misliti da „Moša” zahteva novčano obeštećenje za svoj dugi i naporan rad. Njemu je potrebna izvesna dobrovoljna nagrada, koja bi otklonila mračne brige za budućnost... Zašto bi ovaj naš loptački junak morao da podeli žalosnu sudbinu mnogih žrtava nezahvalnosti? Marjanović je – to se ne može sakriti! – primao novčane nagrade, ali one su bile sasvim ništavne prema onome što je privređivao... Bilo je toliko meseci u kojima je doprinosio da blagajna ubere po pedeset hiljada dinara više, a on je dobijao svega dve-tri...”

Ljubomir Vukadinović, pisac feljtona u „Politici” na osnovu kojeg je nastala i knjiga, prva o nekom sportisti u Jugoslaviji, „1000 golova Moše Marjanovića” (1936), napisao je u našem listu na dan utakmice da je najbolji jugoslovenski fudbaler još od 1928. imao primamljive ponude da ode u Francusku, ali nije prihvatio nijednu:

– Možda grešim, – govorio je Moša u tim momentima iskušenja, – ali ne mogu da napustim svoj klub, svoje drugove i prijatelje. U inostranstvu bih, istina, zaradio mnogo više novaca, ali sam uveren da se tamo ne bih osećao dobro.

Posle ovog navoda Vukadinović dodaje:

„Bilo je ljudi koji su smatrali da je zaista pogrešio što je ostao kod kuće. Međutim, odluku Mošinu hiljade su dočekali s oduševljenjem. Navijači su bili radosni što je njihov ljubimac rešio da ostane među nama... Zbog toga treba očekivati da će se beogradski sportisti, bez obzira da li pripadaju „crvenima”, „crno-belima” ili kojoj drugoj boji odazvati u velikom broju i srdačno i spontano pljeskati slavljeniku”.

„Crveni” se odnosi na Jugoslaviju, a „crno-beli” na BASK. U razgovoru objavljenom u „Pravdi”, 16. jula 1938, Moša je izneo ovakvu računicu:

„Rešio sam da u zajednici sa svojim starim klupskim drugom, Gligorijevićem-„Švabom”, otvorim parketarsku radnju. Dovoljno će biti da samo naši navijači jedanput mesečno čiste parket, pa ćemo biti zadovoljni poslom.”

Te novine su dva dana pre utakmice nabrojale gde se sve prodaju ulaznice. Spisak je izgledao ovako: Parketarska radnja Marjanović – Gligorijević, Krunska broj 2-a; Radnja štofova Rade Maksića, Knez Mihailova; Knjižara Zirojević, preko puta Londona, Kralja Milana ul.; Radnja Juzbašić, Prestolonaslednikov trg; Obućarska radnja braće Stoiljković, Makenzijeva ul.; Radnja štofova Joca Stamenković, Knez Mihailova; Radnja štofova Tubić, Obilićev Venac 36; Branko Stanisavljević, kolektor Drž. klasne lutrije, Obilićev Venac 27; Bife Zlatić, Kralja Milana; Bogdan Rašić, kolektor Drž. klasne lutrije, Kolarčeva 6 prvi sprat; Kancelarija B. s. kluba, Čika Ljubina br. 9; Knjižara Jakšić, Poenkareova, preko puta Druge muške gimnazije.

Vlasnik poslednje navedene je naš golman koji se proslavio na Svetskom prvenstvu u Montevideu. Knjižara mu je bila preko puta „Politikine” zgrade.