Prve komšije monaha

Tišina je prvo što čujete kada stupite na tlo Svete gore. Tek nekoliko minuta kasnije začuju se zvuci živog sveta koji na ovom poluostrvu već vekovima obitava slobodno, u prirodi. Život koji buja na ovom svetom mestu prethodne četiri godine istraživali su dr Rastko Ajtić, herpetolog, i njegove kolege Milivoje Krvavac i mr Danko Jović iz Zavoda za zaštitu prirode Srbije. Pod padinama moćne planine Atos, ovaj tim pratio je život vodozemaca i gmizavaca. Ideju da krenu sa ovakom vrstom istraživanja dali su im monasi iz Hilandara i kolege koje su kao hodočasnici pohodili Svetu goru. Oni su želeli da se upoznaju i prilagode „komšijama” s kojima se susreću u i izvan manastirskih zidina.

Već više od 800 godina život monaha isprepleten je sa životinjskim svetom na ovom poluostrvu. Ostalo je zabeleženo da je prepodobni Pajsije Svetogorac pored svoje kelije imao jedinstvenog poslušnika. Bio je to žabac Bajum. Svake večeri, pratio je žabac monaha od kelije do drvenog krsta u dvorištu. Bajum nije samo skakutao za prepodobnim Pajsijem. On je, na svoj žablji način, pratio monahove molitve.

A prostor oko manastira i u njemu ne pohode samo Bajumovi „rođaci”. Ima tu i drugih životinja – vukova, divljih svinja, glodara, daždevnjaka, zmija, a među njima i otrovnica poput poskoka.

– Monasi su se najčešće sretali sa zmijama. Bilo ih je oko crkve, a jednom se desilo da usred liturgije u hram ugmiže zmija. Reč je uglavnom o smukovima, za ljude neotrovnim zmijama, ali koji svojom veličinom znaju da uteraju strah u kosti. Monasi su se posavetovali s nama, a mi smo objasnili kako da se ponašaju u susretu sa nekim gmizavcima i vodozemcima, razbili im mnoge predrasude. Iz toga se rodila ideja da se istraži jedan deo životinjskog sveta Svete gore. S poslom smo počeli 2014. godine, ali smo radili sa prekidima, uglavnom u jesen i na proleće. Iz tih naših istraživanja nastala je monografija „Vodozemci i gmizavci Svete gore i Hilandara” koja je štampana po blagoslovu Sabora staraca svetog manastira Hilandara – priča Ajtić.

Mnogi pomisle da je Sveta gora, kao jedno od poluostrva Mediterana, zbog klime uglavnom kamenjar, a to nije tačno. Ona ima specifičnu vegetaciju, obrasla je makijom – niskim bodljikavim grmljem, ali ima i šume. Najveći deo poluostrva obiluje biljnim i životinjskim svetom.

– Na Svetoj gori žive i životinje za koje su klimatski uslovi izuzetno surovi, ali one su se prilagodile i tu su već milenijumima. Među njima su najinteresantniji mrmoljci i daždevnjaci. U narodu postoji verovanje da su daždevnjaci opasni jer proizvode zvuk od koga može da se ogluvi. To naravno nije tačno. Njihova koža sadrži određene otrove, ali oni ne deluju na ljude. Područje je bezvodno, a daždevnjaci iako navikli na vlažnu sredinu ovde opstaju. Svoj dom neki od vodozemaca našli su u rezervoarima vode za gašenje požara, a neki u rečicama koje se ulivaju u more. Vodozemci žive u slatkim vodama, ali su u toj poluslanoj sredini otkrili svoje novo stanište – priča Ajtić.

Osim monaha i gostiju, a po potrebi i vatrogasaca, na Svetoj gori nema ljudi, tako da životinje žive slobodno. U svako doba dana i noći izvan zidina manastira moguće je naleteti na šakala, zeca, jazavca, srnu, a na obali ima mediteranskih foka, morskih kornjača, ptica...

– U crkvi ima dosta smukova. Među njima su crnokrpica, crvenkrpica, stepski i četvoroprugasti smuk, velveđa... Velveđa može da dostigne dužinu i do tri metra. Izuzetno je radoznala zmija i ima običaj da se izdigne iznad grmlja i poput kobre raširi gornji deo tela. Mnogima se kada je vide, poseku noge. U slučaju opasnosti zna i da ugrize, ali za čoveka nije otrovna. Mužjak velveđe je jedina vrsta zmije koja u toku parenja ženki nudi plen. Zmije imaju izraženo zavičajno ponašanje i vezani su za određeno mesto. Tu se hrane, spavaju i legu. Izuzetno su korisni. Mogu da stignu do onih mesta do kojih ne može mačka i da unište leglo glodara. Odrasli smuk može da pojede dva do tri pacova ili desetak miševa odjednom – objašnjava Ajtić.

Jedna od predrasuda koju je tim herpatologa razbio tiče se poskoka. Mnogi veruju da ova zmija može da se popenje na drvo i da sa grane vreba svoju žrtvu.

– Poskok je zmija koja ima takvu muskulaturu da ne može nikako da se popenje na drvo. Otrovan je, a i njegov ujed je opasan po čoveka, ali veoma retko smrtonosan. Ugroženi su deca i stariji koji imaju neku od hroničnih bolesti – priča Ajtić.

Slučajeva da je nekog od monaha Hilandara ujeo poskok nema. U manastiru za svaki slučaj postoji ambulanta koja radi 24 sata.

Na Svetoj gori može se sresti i crvolika zmija, koja potpuno liči na glistu. Tek kada je neko detaljnije pogleda i vidi njen račvasti jezik, shvati o kome je reč. Podno Atosa nalazi se peščana ili turska boa i jedini je predstavnik pitona u Evropi.

– Vodozemci i gmizavci su izuzetno važni i korisni. Kada se preračuna biomasa, njihov udeo u eko-sistemima Svete gore je ogroman. Oni su ektotermne životinje (u narodu poznate kao hladnokrvne) tako da za svoje potrebe razmnožavanja i razvića ne zahtevaju velike resurse, a zauzvrat daju mnogo biomase, pre svega u sezoni razmnožavanja, što je dobra hrana za druge grupe životinja – priča Ajtić.

Tim stručnjaka Zavoda Ajtić, Krvavac, Jović prešao je uzduž i popreko Svetu goru. Dnevno su pod punom opremom pešačili i po 40 kilometara. Tako je nastala ova knjiga. U njoj je opisano, fotografisano i ilustrovano četrdesetak vodozemaca i gmizavaca.