Dostojanstvo života i smrti

Duva severac sa Gledića. Strmoglavljuje se u moravsku dolinu i sipa mi zavrat iglice sa gorostasnog bora koji je nekada davno u grobljansku smonicu posadila moja majka. Da joj bude hladovina kad ode na onaj svet. Kao i uvek kad izađem da sa njom malo popričam i upalim joj sveću, i danas sa njene humke golim rukama pomeram pocepane najlon kese, polomljene plastične tanjire, omašćene folije i iskrivljene viljuške od poroznog aluminijuma. „Šta će to tu” – mislim se. Zaključujem, ili je odnekud doneo vetar… Ili su razvukli psi – trećeg nema? Iz džepa vadim šiše sa crnim vinom kojim prelivam majčin grob. Krstim se i ljubim studeni mermer, pa zatim i voštanicu koju od vetra jedva pripaljujem i zabadam u promrzlu ilovaču. Pa još jednu. Za moju pokojnu sestricu koju je dalekih šezdesetih godina prošlog veka kao mlado poljsko cveće pokosio rak materice – a da se u njoj život nije ni začeo. Bog je tako hteo, da me ostavi – da budem jedinac. Da u mene budu uprte sve oči, sve nade i očekivanja. Da nadoknadim i da nadomestim sve što je izgubljeno i bespovratno nestalo…

Sa knedlom u grlu – ćutim… Uvek na dan odlaska moje majke tamo odakle se niko nikada nije vratio, uoči krsne slave, uoči Vaskrsa i Božića – tu sam, u zavičaju. Gde sam rođen. Gde sam prohodao. Gde sam ugledao svetlost dana. Kroz izmaglicu koja se kao povesma razliva nad dolinom – zagledan sam u vijugavu krivulju Morave na kojoj sam naučio da plivam… Koja je jedina večna. Ne odlazim dok sveće ne izgore. Čujem njihovo pucketanje – i još nešto. U zlokobnoj tišini mrtvih duša jedini živi stvorovi koju su tu i na tom mestu – jesmo ja i olinjali pas koji pored oborene kamene krstače glođe veliku kokalu, nalik na omanje dečje saonice. Taj fosilni ostatak donjih vilica uginulog konja ili maljem utučenog bika, sa ratlukom, kockom šećera, sa šoljicom crne kafe i prvim zrnom rane šeftelije – niko nije namerno doneo pokojnicima. Makar ne tako skoro – i ne samo to. Nije mogao ni da donese jer poslednjih decenija u širem ataru mog rodnog kraja – više nema ni konja, ni bikova… ni krava, ni stada ovaca, ni klepetuša… Tužno ali istinito, ali u tihom umiranju i nestanku zaboravljenog sveta koji čili – sve manje je i ljudi… Ako je već tako, a nažalost jeste – ko onda baca svuda, i levo i desno, i napred i nazad, i gore i dole, u jendeke, vododerine, ispod ćuprija i mostova, po polju, zabranima, vrbacima, strnjištima i bagremarima, po utrinama i najplodnijim oranicama, po školskim dvorištima i po grobljima – đubre, šut, pet-boce, pocepane folije, zarđale auto-karoserije, pohabane veš-mašine, stare šporete, crkotine životinja… i šta sve ne…? Ko? Ko rasipa krupno i sitno sintetičko đubre koje se u zemlji ne može razgraditi ni za milion godina? Kako može da bude drugačije u Barseloni, Buenos Ajresu, u Virdžiniji, u Njujorku, na Mirogoju u Zagrebu, u protestantskom krematorijumu u Rimu? Kako je moguće da su ta i mnoga druga groblja u svetu turističke atrakcije koje godišnje obiđu milioni stranih turista? Kako oni mogu? Zašto mi ne možemo? Ako nemamo para – imamo i samopoštovanja? Ko su i odakle ljudi koji tako sistematski i sistemski ruže, trajno devastiraju i unakazuju naša prirodna staništa, njive, livade, pašnjake, polja, izvore, vrela, potoke, vode, reke, makve, bare, jezera…? Da li su oni došli iz Nedođije? Ili su pali s Marsa? Dovoljno je iz automobila dok se vozimo u bilo kom pravcu pogledati levo i desno pored puta – uvek, a pogotovu sada, kada ode sneg koji se zadrži koju nedelju. Svuda su tone bačenog đubreta – kao slika našeg nemara, stida i sramote.

Kome ćemo skočiti za grkljan? Najbolje – sebi samima. Pa, nećemo valjda nekom dozvoliti da nas vređa? Pa, mi smo Srbi? Pre nego što zapenušimo da smo najbolji, najvredniji, najtalentovaniji, najlepši narod… i još mnogo toga naj – pogledajmo se u ogledalu? Šta tamo vidimo? Smemo li izgovoriti? Da li se usuđujemo da priznamo? Da, mi smo to. Mi smo aljkav, nemaran i prljav narod? Ko ne veruje – neka ode na bilo koje seosko groblje u slivu tri Morave? Mi toliko volimo svoje najdraže koje smo ispratili na onaj svet – da dozvoljavamo da im večni počinak bude u deponiji, u lomu, u kršu, u nepodopštinama, u haosu, u prljavštini i poganštini...? Nisu samo pare u pitanju. Za razliku od onih u Barseloni, Rimu i Njujorku – mi nemamo ni civilizacijski kontinuitet. Nemamo ni kulture, ni obrazovanja, niti pravila koja ćemo svi poštovati, ni reda, ni zakona, ni elementarnog poštovanja za naše najmilije – i za nas same? Ni uzvišenog osećanja za dostojanstvo rađanja i umiranja… Srbi, najbolji narod na svetu…

Glumac, scenarista i reditelj

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista