Šeki na putu posutim trnjem

Dragoslav Šekularac zapamćen je kao bogomdani zabavljač fudbalske publike. Dok je igrao zamerali su mu da preteruje s driblinzima, a pogotovo što voli da protura loptu protivničkim igračima kroz noge.

I tome je bio toliko posvećen da je, po oceni ondašnjih naših kolega novinara, igrao slabo protiv Engleske i Austrije samo zato što je vrebao trenutak da se tako poigra s Rajtom (prvi fudbaler koji je odigrao sto utakmica za reprezentaciju) i Ocvirkom (bio i kapiten reprezentacije sveta)! Ali, da nije bio takav...

Šekularac se proslavio i kao prognozer. U slučajnoj anketi beogradskih novina „Futbal” on je pogodio da će svetski prvak 1954. da bude – Zapadna Nemačka, mada njoj niko nije davao ni gram nade.

Kad je naša reprezentacija tada izgubila od nje u četvrtfinalu, to je ocenjeno kao težak neuspeh.

„Futbal” je Šekularcu kasnije čestitao na uspešnoj prognozi, a on je svojom novom procenom još više zapanjio javnost, rekavši da su trojica najboljih fudbalera na svetu u tom trenutku Metjus, Puškaš i – Šekularac. A tada još nije nijednom igrao za prvi tim Crvene zvezde.

O svom fudbalskom umeću imao je najviše mišljenje od malih nogu. Ali, da nije bio takav...

Kada je Zvezda primala dečake u svoju školu fudbala, on je odbijen – neka dođe kad malo odraste i ojača, a do tada neka proba u nekom drugom klubu. Sa suzama u očima napustio je igralište. Na izlazu ga je sreo neki čika i vratio. Bio je oduševljen onim što 13-godišnji Dragoslav Šekularac ume s loptom.

Tom čoveku je Šekularac bio zahvalan do kraja života. Bio je to Dimitrije Milojević, vođa Zvezdinih pionira, inače grafički radnik „Politike”. Još jedan čovek iz naše kuće, po priznanju samog Šekija, bio je izuzetno zaslužan za njegov uspon – novinar Ljubomir Vukadinović.

U jednom zagrebačkom listu, koji je obrazlagao tezu „Ko plače za Šekularcem”, u vreme kada su na slavnog fudbalera s raznih strana, i to ne prvi put, odapinjane strele, ironično je citiran ondašnji urednik naše Sportske rubrike: „A Šeki? On je jedino morao da prođe ’mukotrpnim putem posutim trnjem’ (pozajmljeno od Lj. V.) i da ’lovorov vijenac slave’ (pozajmljeno od Lj. V.) stavi na glavu tek pošto je prebrodio mnogobrojna iskušenja”.

Šekularčeva karijera je presečena (bilo je kobno što je izgubio živce zbog sudije Tumbasa na utakmici protiv Radničkog u Nišu, 23. septembra 1962). Da nije zbog toga kažnjen, verovatno bi ga „Frans fudbal” proglasio za najboljeg fudbalera Evrope za tu godinu. Bar su tako smatrali urednici tog čuvenog lista. Ovako je počast pripala Čehoslovaku Masopustu (njegova reprezentacija je u polufinalu Svetskog prvenstva u Čileu nadigrana, ali je ipak pobedila Jugoslaviju).

Pre kobnog događaja u Nišu Šekularca je tražio Juventus. Nije mu dozvoljeno, jer treba da zabavlja radničku klasu u Jugoslaviji. A kao zabavljač se ogledao i na filmskom platnu.

Zagrebački „Jadran film”, po scenariju Dragutina Dobričanina (sada najpoznatijeg kao Vasa S. Tajčić u „Pozorištu u kući”) i u režiji Marijana Vajde, snimio je film, i to, kako se nekad govorilo, umetnički – „Šeki snima, pazi se!”.

U njemu Šekularac glumi sebe, ali ne kao fudbalera. U reklami za film piše da „grupa snobova, imitatora modernističke umjetnosti, hoće da snimi film po ’svojim’ estetskim teorijama”. Da bi došli do para za snimanje pridobili su „pronalazača” novog modela limenih petlova za krov, čiji će izum zauzvrat da reklamiraju u filmu, ali on traži da režiser bude poznata ličnost, kao što je Šekularac. „Šeki čitav prijedlog uzima kao šalu i prihvaćajući se uloge režisera u ekipi počinje da zavitlava cijelu ekipu, što izaziva niz komičnih situacija”... Film, u kojem je u glavnoj ženskoj ulozi bila čuvena pevačica Zorana Lola Novaković, prvi put je prikazan 31. marta 1962.

Šekularcu je zamerano da se nije uozbiljio ni kada je postao kapiten Crvene zvezde i reprezentacije. Stalno su mu nalazili manje ili veće greške: te preteruje s driblinzima, te daje malo golova, te kao režiser ekipe zaboravi na saigrače...

U intervjuu Milunki Lazarević, nedavno preminuloj našoj velikoj šahistkinji, na njeno pitanje šta ga je privuklo da se opredeli za „studij meteorologije”, odgovorio je: „Afinitet prema greškama bez sankcija”.