Milijarderi na socijalnoj pomoći
Kad se skupe osnovna zarada, bonusi i deonice, direktor „Epla” Tim Kuk je prošle godine zaradio 136 miliona dolara. Samo je njegova plata iznosila 15 miliona dolara, što je preko 250 puta više od onoga što godišnje stekne prosečan radnik njegove kompanije. Ove nedelje smo saznali i da će direktor „Amazona” Džef Bejzos, koji za deset sekundi stavi u džep više nego njegov prosečan radnik za godinu dana, neverstvo i razvod platiti oko 70 milijardi dolara ili polovinom imetka. Ipak, buru u američkom političkom establišmentu podigla je sasvim treća vest – da je demokratska kongresmenka Aleksandrija Okasio Kortez predložila da se oni koji zarađuju više od deset miliona dolara godišnje oporezuju po stopi od oko 70 odsto.
STRAH OD LEVICE: Ušla je u Kongres pre nekoliko dana sa 29 godina života, ali je ćerka latinoameričkih imigranata iz Bronksa već navukla na sebe omrazu brojnih kolega, od kojih su mnogi više ili manje otvoreno izjavili da ona nema blage veze s ekonomijom. Kao mlada žena koja nije bela, a levičarka je, Aleksandrija Okasio Kortez je sve ono što u politici ne podnosi vladajuća elita belih sredovečnih i starih konzervativnih muškaraca, koji su odmah potrčali da je poduče da svet tako ne funkcioniše. Čulo se da je njen predlog „lud”, „radikalan”, da ljude tera u „ropstvo”, a jedan republikanski kongresmen je upozorio građane da ovaj predlog znači da „vlada uzima 70 odsto vaših prihoda da bi ih dala za levičarske fantazije”.
Na stranu kongresmenke iz Njujorka stavio se Pol Krugman, objasnivši da ona bolje poznaje ekonomiju od svojih kritičara i da njen predlog ne može biti radikalan jer je to bila američka politika 35 godina posle Drugog svetskog rata, uključujući godine najvećeg blagostanja i ekonomskog rasta. Amerikanci sa najvećim prihodima su pedesetih godina plaćali porez od oko 90 odsto, a šezdesetih oko 70 odsto, da bi posle Reganove reforme taj postotak spao na 38. Sada oni koji zarađuju više od pola miliona dolara godišnje plaćaju porez od 37 odsto, mada treba imati u vidu različite poreske olakšice i rupe u zakonu. Zato je 62 odsto ispitanika u „Galupovom” istraživanju ocenilo da Amerikanci s najdubljim džepovima ne plaćaju dovoljno visok porez.
POŠAST NEJEDNAKOSTI: Aleksandrija Okasio Kortez je istakla da bi novcem koji bi država dobila posle poreske reforme, a procenjuje se da bi to bilo oko 72 milijarde dolara godišnje, moglo da se omogući smanjenje nejednakosti u društvu i širenja zelenih tehnologija. U Americi, direktor zarađuje 260 puta veću platu od radnika. Razlika u primanjima povećana je osam puta u odnosu na osamdesete godine, pa bi prosečan zaposleni morao da radi tri veka da bi stekao ono što menadžer stekne za godinu dana.
Toma Piketi je predložio i veći porez, od 83 odsto za najimućnije, uz podsećanje na to da zemlje koje su smanjile poreze privilegovanima nisu rasle po većoj stopi od zemalja koje su imale visoke poreske stope. I američki nobelovac za ekonomiju Piter Dajmond je izračunao da bi se najveće društveno blagostanje postiglo kad bi se svaka zarada veća od 300.000 dolara oporezivala sa 73 odsto. Ipak, ništa od toga neće biti važno za konzervativce koji će nastaviti da kritikuju Aleksandriju Okasio Kortez, kao što su to dosad činili sa senatorima Elizabet Voren i Bernijem Sandersom.
KAPITALIZAM JE ZA DRUGE: Zato što ističu da država radi na polzu onih s vrha društvene piramide, senatorka iz Masačusetsa i senator iz Vermonta česta su meta napada. Za njih se tvrdi da bi oduzimali pare od vrednih Amerikanaca i dali ih lenštinama, propalicama i ilegalnim imigrantima i da bi ubrzo od Amerike napravili Venecuelu. U društvu gde je sramota primati socijalnu pomoć i gde se veruje da tržište nepogrešivo svakoga smešta tamo gde mu je i mesto, ovo troje političara pokušava da objasni da siromašni nemaju razloga da se stide jer je sistem namešten u korist najbogatijih.
Najimućnijima se odobravaju poreske olakšice. Zbog njih se prave rupe u zakonu. Primaju neizmernu pomoć vlade jer je država finansirala istraživanja koja su pomogla razvoj kompanija poput „Gugla”. Oni se nisu stideli da prime državnu pomoć vrednu stotine milijardi dolara kad su posrnuli tokom ekonomske krize 2008. Tada se zaboravilo na kapitalizam i tržište. To je za obične građane. Krupan kapital uvek može da računa na državu. To najbolje zna vojnoindustrijski kompleks.
I dok elita želi da posrami ljude koji uzimaju bonove za hranu, skriva istinu da su najveći korisnici socijalne pomoći najbogatiji članovi društva. Kad bi Bejzos, Kuk, Gejts, Zakerberg, Soros, Kouk ili Bafet platili porez od 70 ili 80 ili 90 odsto, oni bi i dalje bili imućni i ništa se ne bi promenilo u kvalitetu njihovog života. Onima s dna lestvice redistribucija može da promeni život iz korena jer znači krov nad glavom, obrazovanje ili lečenje. Ali, to su „levičarske fantazije”.