Nametanje „stokholmskog sindroma"

Legitimno je pravo svakog pojedinca da bude naklonjen Zapadu ili Istoku, kao što je legitimno pravo svakog srpskog žitelja da više voli Ameriku nego Rusiju, ili obrnuto. U Srbiji se ta naklonost, privrženost i poštovanje mnogo više ispoljava prema Moskvi nego prema Vašingtonu. U užasnom sećanju su događaji koji su trajali 78 dana i noći, čiji ćemo tragičan „jubilej” obeležiti 24. marta ove godine – dve decenije od početka tog užasa demokratske Amerike. Boško Jakšić se sa svim tim neprimereno i nepristojno poigrava, ironiše, pun je sarkazma (Srbija između Ohaja i Kazahstana, „Politika”, 4. januar 2019), što vređa najveći broj građana Srbije i pristojne i istrajne čitaoce najstarijih novina na Balkanu. On nudi Srbima da prihvate „stokholmski sindrom”, da žrtva voli svog dželata. Za autora su svi Srbi koji su doživeli te strahote agresijom NATO-a, predvođenog SAD, „nacionalisti” koji sebe proglašavaju „patriotama”(!), a to što se dogodilo u dvoipomesečnom besomučnom bombardovanju za njega je obična „mantra”. Život je izgubilo više od 2.500 ljudi, više od osamdesetoro dece; ubijene su troipogodišnja Milica Rakić iz Batajnice, šestomesečna Bojana Tošović iz Merdara, četrnaestogodišnja Sanja Milenković iz Varvarina, najbolja matematičarka na Balkanu u svojoj generaciji…

Jakšić nas ubeđuje da se Rusi nisu usprotivili sankcijama UN devedesetih, ali neće da kaže da je tada šef države bio Jeljcin, da je Zapad uništio Rusiju po sistemu uništavanja bivše SFRJ i da je ona bila na kolenima u ekonomskom, političkom i svakom drugom smislu. Autor se bavi i pitanjem dolaska i odlaska ruskih jedinica na aerodrom u Prištini usiljenim maršem iz Tuzle, uz ironičnu konstataciju da su zatim napustili aerodrome i prepustili nas UN. Izostavlja zašto je padobranska jedinica napustila aerodrome, a iza toga stoje tadašnji najbliskiji saradnici Jeljcina ministar Ivanov (živi sada na Floridi) i Černomirdin. Černomirdin je, uzgred, g. Jakšiću, slovio kao kandidat za predsednika Rusije posle Jeljcina, a to mu je obećao – Bil Klinton, lično. Konačno, Rusija nas je predala UN. Pa i to je veoma dobro, osim ako ne smatrate da je daleko bolje ovo što je učinjeno u bliskoj prošlosti – izvlačenje pitanja Kosova iz UN i davanje na tacni Briselu.

Autor teksta tvrdi da nisu tačne ocene da je Zapad (čitaj SAD) baš briga za zavođenje stopostotnih carina i osnivanje vojske. Čime potkrepljuje tu tvrdnju? Ničim, da li je neko iz Vašingtona, Londona, Brisela zapretio sankcijama Prištini zbog toga? Naprotiv. Jakšić kaže da je „upravo obrnuto”, misleći da je Zapad zabrinut zbog toga, i konstatuje u tekstu da je „prevashodni motiv angažmana Amerikanaca blokada rastućeg uticaja Rusije po regionu”. Pa kakve veze imaju sada takse na rastući uticaj Rusije u regionu, koji je daleko manji od agresivnog Zapada, koji na sve načine, pa čak i vojnoobaveštajnim radom, to čini? 

Ostrvio se Jakšić i na svog kolegu iz redakcije, ne pominjući njegovo ime, ali oni koji čitaju redovno „Politiku” znaju da je reč o M. Lazanskom. Jakšić gotovo posprdno, omalovažavajuće govori o sadržaju te kolumne Lazanskog u kojoj on tvrdi da je Zapad odlučio da rascepka Srbiju. Negira to Jakšić, a zaboravlja pretnje nemačkog ambasadora Cobela (Vojvodina, Sandžak), zajapurenog doskorašnjeg pomoćnika za Evropu Brajana Hojt Jija, koji je otvoreno pretio Srbiji opstankom u ovakvom obliku. Sarkastično govori o tome što je sadržano u tekstu njegovog kolege iz iste redakcije, o „malim Rusima”. Potkačio je Jakšić i uglednog profesora, koga naziva „viđeni pravnik”, inače bivšeg predsednika Ustavnog suda, koji se na ovim stranicama složio sa tekstom M. Lazanskog. Imputira, kako bi to političari iz vremena g. Jakšića rekli, vreme komunizma, da Srbija traži rusku bazu. E, to je previše. Nikada niko iz državnog vrha, ili bilo kojeg, nije na to ni pomislio. 

I konačno, Jakšić sve ovakve koji ne ljube nešto previše Zapad, ni NATO, naziva „botovski aktivisti”. To mi je nešto poznato, iz vokabulara onih koji se suprotstavljaju mišljenjima redakcijski važećim na stranicama N1 i „Danasa” u nedostatku drugih argumenata. 

Novinar u penziji, Kragujevac