Odani prijatelj

Retke su osobe koje puno stoleće od Velikoga rata, znaju za francuskog pilota Robera Martinea (1886–1917). Odmalena se zanosio letenjem i kada je avijacija bila u povoju počeo je i on da se od 1909. njome zanima. Nije se obeshrabrio čak i kada je bio povređen ispavši iz aeroplana tokom takčmičenja Pariz–Brisel 1910. Imao je svoju letelicu i svoj aerodrom tako da je mogao na miru da se usavršava.

Kada je svetska vojna krenula 1914, Rober je bio pilot u francuskoj Trećoj armiji. S početka 1915. godine Francuzi su poslali u Srbiju kao vojnu pomoć svoju eskadrilu MF-99 pod komandom Rožea Vitra, u kojoj je bio i Rober Martine. On je neobično brzo u Srbiji postao draga i poznata osoba i to ne samo u vojnim krugovima, jer je bio prostosrdačan, temperamentan i voljan da pomogne svakome.

Dok je njegova eskadrila dvokrilnih „farmana” (s potisnom elisom) bila u srpskoj prestonici, iako je bio nežna zdravlja, neumorno je leteo više časova svakog dana izviđajući neprijateljske. Onovremeni Beograđani su pratili sa najvećom napetošću i zebnjom njegov okršaj, aprila 1915, sa austrougarskim aeroplanom i to nad samim gradom. Protivnik ga je hteo „skinuti” mitraljezom, a Martine je pilotirao i nišanio puškom sa vrlo male razdaljine dok je imao municije, ne puštajući uopšte neprijatelja da dane dušom. Nije ga oborio, ali se neprijatelj morao vratiti odakle je došao... Moramo pomenuti da kada se uljez pojavio na nebu iznad Beograda, Rober je žureći uskočio u aeroplan ne utoplivši se tako da se razboleo. Zbog ovakvih i sličnih napora i neumornog rada u Beogradu i okolini, Martine je dobio jak napad albuminurije, a stare predratne rane su se znatno pogoršale, tako da je bio, pred Makenzenovu najezdu, poslat na lečenje i oporavak u Francusku...

Izašavši iz bolnice, Martine dobija posao učitelja u pilotskoj školi. Juna 1916, francuski piloti dođoše na Solunski front u našu vojsku, a Rober Martine skoro odmah podnosi molbu Vrhovnoj komandi francuske vojske da ga prekomanduju na novootvoreni grčki front, jer je želeo da nastavi da se bori rame uz rame sa Srbima koje je neobično zavoleo kao da su mu rođena braća. Komanda mu je odmah izašla u susret i došao je kao jedan od vodećih tehničkih pomoćnika šefa francusko-srpske avijacije. Pošto je u to vreme dobar deo okoline Soluna bio močvaran, harale su malarija i žutica. Kao i ostali rodovi vojske i piloti su bili desetkovani. Među razbolelima od žutice bio je i kapetan Martine, koji nije hteo da legne ponovo u bolničku postelju, već je zamenjivao bolesne drugove lečeći se, koliko je mogao, na nogama, leteći kao izviđač. Između ostalih takvih letova u nekoliko navrata, prebacivao je svojim „farmanom” i načelnika štaba Vrhovne komande, đenerala Petra Bojovića, potonjeg srpskog vojvodu.

Na kraju, zbog svega što je do tada bio učinio bio je postavljen za šefa srpskog vazduhoplovnog parka, gde je Martine nastavio da daje sve od sebe. Nijedan avion nije pustio u upotrebu dok ga on lično nije pregledao i probao. I pored ovog uistinu obimnog posla uvek je imao volje i vremena da radi na usavršavanju naših mladih pilota prenoseći im tako svoje dragoceno iskustvo starog vuka.

Na Veliki ponedeonik, 9. aprila 1917, Martine je poginuo u Solunu zbog jednog neobjašnjivog slučaja, kada je hteo da isproba tek sklopljeni novi aeroplan. Na taj probni let poveo je i svog gosta, kolegu, britanskog oficira. Uzletevši, motor je odjedared zakrčao, a koji tren docnije i buknuo. Plamen se brzo širio, zbog drvene konstrukcije i gumiranog platna. Iskusni nebeski vuk je pokušao bezuspešno da prizemlji letelicu, ali vatra ga je progutala, dok je Englez iskočio i poginuo, jer se padobrani još nisu počeli koristiti. To behu dve jezive smrti...

Predanim radom i požrtvovanošću ovaj francuski pilot je zadužio našu vojsku i – kao što već rekosmo – bio vrstan drugar i srpski brat. Na sahrani je bila skoro cela srpsko-francuska vojska sa Zejtinlika. Izaslanik regenta Aleksandra bio je komandant Kraljeve garde, potpukovnik Petar Živković, kasniji đeneral i političar. Slovo su održali pukovnik Rože Vitra i kapetan Predić. Posmrtni marš svirali su naši vojni muzičari, dok je straža bila mešovita. Lep nekrolog je napisao Arčibald Rajs, koji je pokojnika upoznao još na ondašnjem Banjičkom aerodromu prilikom odbrane Beograda 1915. godine.

Kapetan prve klase Rober Martine odlikovan je francuskim Ratnim krstom i Ordenom Legije časti još 1912, tako da je bio najmlađi vitez. Takođe, na prsima je nosio i srpska odlikovanja Karađorđeve zvezde četvrtog stepena s mačevima i Belog orla petog stepena s mačevima.