Zatvor ne popravlja ljude

Danas je teško zaposliti i običnog poštenog čoveka, a kamoli bivšeg zatvorenika, rečeno je na Kopaoničkoj školi prirodnog prava. Srbija nema zakon o postpenalnoj pomoći, koji bi uredio sistem prihvata onih koji su godine proveli u zatvorskim ćelijama, a onda prošli kroz izlaznu kapiju na slobodu – u „normalan” život.

Praksa pokazuje da se bivši osuđenici najčešće vrlo brzo vraćaju kriminalu. Kada za njih nema organizovanog prihvata u društvo, onda dolazi do takozvanog recidivizma, odnosno povrata, a to najčešće znači nazad iza rešetaka.

Zatvori ostaju pretrpani, a osuđenička populacija navikava se na te uslove života.

– Sudije su nekada praznile zatvore, a danas ih pune – kazao je dr Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i sudija Ustavnog suda Srbije.

Podsetio je da su u neka davna vremena zatvori uglavnom služili tome da osuđenici čekaju da se nad njima izvrši smrtna ili telesna kazna, dok danas sudije u najvećem broju slučajeva izriču zatvorske kazne. Tako je Srbija 2006. godine imala od 65 do 70 zatvorenika na 100.000 stanovnika, da bi se taj broj, usled kritika zbog blage kaznene politike, ubrzo povećao na 150. Poslednjih nekoliko godina naša zemlja ima oko 110 do 115 zatvorenika na 100.000 stanovnika.

Iskustvo pokazuje da zatvor uglavnom ne popravlja ljude i s tim su saglasni i protivnici i zagovornici doživotne kazne. Ipak, ima podataka da oni koji odsluže veoma duge zatvorske kazne više ne čine krivična dela kada jednom ponovo izađu na slobodu. Za desetak ili čak manje godina steći će se zakonski uslovi da zahtev za prevremeno puštanje na slobodu zatraže neki od najtežih zločinaca koji služe najstrožu kaznu od 40 godina zbog više ubistava. Ne postoji zakonsko ograničenje za traženje uslovne slobode, čak i za dela poput teških i svirepih zločina ili organizovanog kriminala.

Prema Marijinom zakonu ovo ne važi samo za pedofile. Taj zakon ime je dobio po Mariji Jovanović, osmogodišnjoj devojčici, žrtvi najstrašnijeg nasilja. Nju je juna 2010. godine silovao i ugušio pedofil koji je pre toga bio osuđivan za seksualne delikte prema deci i maloletnicima.

Svi ostali imaju prava da zatraže uslovni otpust, pri čemu sud razmatra njihovo ponašanje u zatvoru i procenjuje da li se može očekivati da oni na slobodi više neće činiti krivična dela.

Sadašnji zakon predviđa da će za desetak ili nešto više godina poznati osuđenici Radomir Marković, Zvezdan Jovanović ili Milorad Ulemek Legija moći da zatraže uslovni otpust jer će do tada proći dve trećine kazne od 40 godina, koja im je izrečena. Marković je u zatvoru već 18 godina, Jovanović skoro 16, Ulemek nepunih 15. Koliko je poznato, dobro su se vladali u najbolje obezbeđenom zatvoru u Zabeli. I Sretko Kalinić, glavni ubica „zemunskog klana” jednog dana moći će da zatraži uslovni otpust, mada je malo verovatno da će dobiti pošto je jednom pokušao da pobegne. Još je teže poverovati da će makar i za nekoliko decenija na slobodu biti pušteni oni koji su silovali i ubijali decu.

Sudija Ustavnog suda Srbije dr Jovan Ćirić ukazao je da bivši osuđenici ne mogu da se zaposle i nailaze na odbačenost svoje dotadašnje porodice i generalno neprihvatanje društvene sredine. Prati ih stigma koja određuje njihovo buduće ponašanje.

– Čitav koncept prevaspitavanja i resocijalizacije osuđenika nalazi se u ozbiljnoj krizi. Uprkos očekivanjima, pokazalo se da resocijalizacija ne daje željene rezultate. Na to ukazuje veliki procenat recidivizma. Kada izađu sa izdržavanja kazne, bivši osuđenici se u vrlo velikom broju vraćaju starom životu – rekao je sudija Ćirić.

Da zatvor širi „kriminalnu zarazu” potvrdila je i profesorka dr Aleksandra Gruevska Drakulevski iz Makedonije, gde se izvršava i kazna doživotne robije.

– Zatvor izoluje osuđenika od svih pozitivnih uticaja zajednice, udaljuje ga od porodice, rada i profesionalnog angažmana. Zatvori su „škole” za osuđenike. To se naročito odnosi na dugotrajno zatvaranje. Oni ne samo da nemaju pozitivan uticaj već proizvode recidiviste i psihijatrijske slučajeve. Adaptacija na zatvorske uslove u mnogim slučajevima u potpunosti onemogućava reintegraciju u društvu, a to je fenomen koji se zove „prizonizacija” – rekla je dr Gruevska Drakulevski.

Čini se da je ipak najveći problem s onim osuđenicima koji u zatvoru provedu kraći vremenski period.

Mr Jasmina Igrački, istraživač saradnik u Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja u Beogradu, ukazala je na nedovoljno razvijen sistem alternativnih sankcija, naročito izvršenja kazne rada u javnom interesu.

– Početak 21. veka doveo je do zatvorske populacije koja nikada u istoriji nije bila veća, ne samo kod nas nego u celom svetu. Iako je broj zatvorenika izrazito visok, stopa povrata u mnogim zemljama je čak 70 odsto. Brojna istraživanja pokazala su da stopa kriminaliteta nije u korelaciji sa stopom osuđenih na kaznu zatvora i da ona može ostati nepromenjena bez obzira na to koliko učinilaca izdržava kaznu. Na njihovo mesto stupaju novi učinioci, i to često u broju koji prevazilazi onaj koji je zatvaranjem onemogućen da vrši krivična dela – rekla je mr Igrački.

Zatvaranjem počinilaca ne utiče se na obim kriminala van zatvora.