Džudo tehnika i šahovski instinkt

Jedinstveni karakter „Volođa Putin” gradio je u radničkoj četvrti Sankt Peterburga trenirajući odmalena džudo i ruski „sombo”. Njegov stari trener, drugi otac, Anatolij Rahlin sećao se da je mali Putin voleo da radi „neočekivane stvari”. Bio je snažan i direktan. Njegove borbe uvek su bile iznenađujuće i uzbudljive. Borio se u lakoj kategoriji, ali bi lagano savladao i duplo većeg protivnika. Bio je nepredvidiv i inteligentan borac, „koristio je snagu protivnika da bi ga pobedio”.

Nosilac „crnog pojasa” dečačku filozofiju sa strunjača radničkog Pitera preneo je u Kremlj već prvog dana svog prvog predsedničkog mandata. Koristeći američki izum brendiranja „politike liderstva”, brzo je šarmirao i Zapad. Umesto očekivanog još jednog kagebeovca, hazjajina, autokrate i „budućeg diktatora”, stvorio je „mačo imidž” tipa koji, iznenađujuće, ništa ne obećava, a sve rešava. U međuvremenu lovi kitove na Kamčatki, „uspavljuje” sibirskog tigra, pliva baterflaj u ledenim rekama Jakutije, igra hokej sa profesionalcima, zmajem leti iznad ruskih stepa ili se spušta na „dno sveta” u Bajkalskom jezeru…

Na naknadne opaske osvešćenih evroamerikanaca da „već juri” četvrti predsednički mandat, da urušava demokratiju i kvari ruski politički sistem, priznao je da mu je uzor Frenklin Ruzvelt, koji je četiri puta izlazio na izbore, „dobijao” i potom ulazio u Belu kuću. Ponosan je na to što je Rusiju devedesetih „spasio od anarhije”, kao što je i Ruzvelt bio ponosan kada je Ameriku tridesetih izvukao iz „velike depresije”.

Elegantno je odbio i udar kritičara posle donošenja zakona o „nevladinim organizacijama” sa političkom agendom i sponzorima iz inostranstva. Obavezao ih je da se u javnosti potpisuju i predstavljaju kao „strani agenti”, ali je otkrio da je bio inspirisan identičnom sintagmom i američkim zakonom koji tamo važi već osamdeset i kusur godina.

Davanjem azila Edvardu Snoudenu održao je otvoreni čas političke etike. Predstavio se kao principijelan borac i zaštitnik ljudskih prava i sloboda. Požalio se samo, šeretski, da je, kao stari obaveštajac, pomalo ljubomoran na šefa Bele kuće, koji može da „špijunira svakoga na svetu” .

I sada, dok globalni stratezi sa zapada analiziraju slučaj Sirija ili proriču sudbinu Ukrajine posle Krima, nije krio da je rešenje za „oteto” poluostrvo našao u američkom „kosovskom presedanu”. Opet je poslušao „drugog oca”. „Iskoristio je snagu protivnika”. I pobedio.

Za Zapad, Putin je tako stekao status političkog hibrida nove generacije koji dolazi sa istoka, a elegantno i neuhvatljivo koristi sve „rupe” u zapadnom političkom modelu. U sudaru sa „vesternizovanim” mondijalizmom postupa hladno, ali efikasno i održivo. Dominira i kao partner i kao suparnik.

Kada je „Forbs” pre nekoliko godina Putina proglasio najmoćnijim čovekom planete, Asošijeted pres je zaključio da ruski lider u politici koristi „džudo stil” i pokazuje „ubilački instinkt šahovskog velemajstora”. Dokazi leže razbacani po kontinentima u seriji diplomatskih, političkih i vojnih pobeda od Gruzije i Irana, preko Sirije, do Snoudena i Krima. Ali u globalnoj potrazi za Putinovom tajnom i odgovorom na pitanje „kako mu sve to uspeva” još se niko nije setio starog Volođinog trenera Tolje Rahlina.

Kako mu uspeva? Jednostavno. „Koristi snagu protivnika da bi ga savladao.”

Novinar Radio Beograda

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista