Globalna empatija
Pred kraj prošle godine svet je šokirala slika izgladnele devojčice iz Jemena objavljena u „Njujork tajmsu”. Devojčica je sedam dana posle izlaska američkog lista preminula od gladi. Prema podacima UN, u Jemenu na svakih deset sekundi jedno dete umre od bolesti koje se relativno lako mogu sprečiti, a ukupno 1,8 miliona dece mlađe od pet godina pati od teške neuhranjenosti. Međunarodne organizacije upozoravaju na to da je trenutno u Podsaharskoj Africi na delu humanitarna katastrofa, a od gladi umiru deca i u Južnom Sudanu, Nigeriji i u mnogim drugim državama (i to ne samo u tzv. zemljama Trećeg sveta).
Navedeni alarmantni podaci jesu privukli pažnju javnosti i svakako se razgovara o tome kako se može pomoći, međutim, ovih dana se u (zapadnoj) javnosti sve češće postavlja i pitanje kako je moguće da danas u svetu u kome su informacione tehnologije, mediji i sredstva komunikacije razvijeniji nego ikad pažnja koju posvećujemo takvim vestima ne traje duže od nekoliko sekundi. To što skoro svaka Trampova objava na „Tviteru” dobije više medijske pažnje nego činjenica da u ovom trenutku milioni dece umiru od gladi, navelo je mnoge se zapitaju da li je danas na delu paradoks da tehnološka i ekonomska globalizacija „idu ruku pod ruku” sa urušavanjem globalne svesti i izostajanjem globalne empatije?
Ovakva razmišljanja, između ostalog, podstaklo je i jedno filmsko podsećanje na značajan događaj od pre više od 30 godina. Naime, zbog velikog uspeha filma „Boemska rapsodija”, koji od početka godine niže prestižne nagrade, ponovo su svet obišle slike sa legendarnog koncerta Boba Geldofa pod krovnim nazivom „Lajv ejd”. U leto 1985. godine najveće svetske rok zvezde nastupale su u Londonu i Filadelfiji isključivo sa ciljem da prikupe novac za ugroženo stanovništvo u Etiopiji. Malo je poznato da su tadašnja TV Beograd i njena novinarska ekipa imale jedinstvenu priliku da snime dokumentarne filmove u Etiopiji i Sudanu za OUN i za Međunarodni crveni krst o efektima akcije „Lajv ejd”. Spektakularnog koncerta setimo se obično u vreme novogodišnjih praznika, jer se tada u medijima pušta pesma „Za milion godina” koju su najpopularniji izvođači Jugoslavije snimili kao doprinos ovom svetskom projektu.
Naravno da se može postaviti pitanje na koji se način humanitarne akcije komercijalizuju i koriste u svrhe lične promocije (i pre 30 godina i danas), ali ako to ostavimo po strani, pomenuta filmska retrospektiva zanimljiva je zbog toga što rasvetljava problem devalvacije društvene svesti o mukama koje nisu neposredno „u našem dvorištu”.
Nikad brže nismo dolazili do informacija o prostorima i ljudima koji su nam geografski, politički, kulturološki i simbolički daleko, a opet se čini da se te vesti doživljavaju više kao isečci filmova nego kao nečija realna patnja. Pritom treba imati na umu da sam za primer uzela najnoviju stravičnu sliku iz Jemena, ali ova logika izostanka globalne empatije može se primeniti na bilo koji deo sveta, čak i na one države koje su međusobno prostorno i kulturno bliže. Takođe, možda i najproblematičnije, ali pomenuta logika može se primeniti i na sve one koji žive jedni pored drugih u istom društvu.
Devedesete godine su (naročito, mada ne i isključivo) na Zapadu bile godine ushićenosti zbog razvoja globalizacije, modernizacije i napretka tehnologija. Najznačajnija imena iz sveta društvene nauke, poput Entonija Gidensa, kao i mnogi drugi pripadnici političke i naučne elite, smatrali su da će brisanje nacionalnih granica i razvijanje svesti o globalnim opasnostima doprineti međusobnom pomaganju. Ulrih Bek je govorio da više ništa nije lokalno i da će svest o problemima u različitim delovima sveta rezultirati globalnom podrškom za rešavanje tih problema.
Akcenat je bio upravo na „običnom” čoveku, a logika je bila da, ukoliko možemo da vidimo patnju na drugom kraju sveta, učinićemo nešto povodom toga. Danas se, međutim, sve više govori o tome da je hiperinflacija dostupnih informacija dovela upravo do suprotnog efekta: globalnost nije podstakla solidarnost.
U 21. veku slike iz Jemena ili Sudana deo su naše svakodnevice nekoliko desetina sekundi, a velike javne akcije razvijanja svesti o problemima koji se odnose na „gubitnike” u svetskoj kapitalističkoj trci deo su prošlosti.
Naravno da se mnogi pojedinci i organizacije bave humanitarnim radom i pomaganjem onima kojima je pomoć prekopotrebna, i to i u domaćem i u međunarodnom kontekstu, ali slike siromašnih, raseljenih, gladnih i bolesnih, kao i najnovija slika iz Jemena, kod većine gledalaca izazivaju efekat sličan onom koji imaju filmski holivudski blokbasteri ili pak televizijske sapunice – dolazi do kratkotrajne emotivne reakcije, ali nema ozbiljnog promišljanja uzroka, obima i posledica lošeg stanja stvari. Kao da je reč o filmu, a ne o realnoj ljudskoj muci. Senzacije su zamenile promišljanje, a empatija ustupila mesto kratkotrajnim utiscima.
Asistentkinja na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu
Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista