Poruka sa Crvenog trga

„Mi ne zveckamo oružjem. Nikome ne pretimo. Ovo je samo demonstracija naše narastajuće moći u sferi odbrane, demonstracija sposobnosti da zaštitimo svoje ljude, građane, državu, svoja bogatstva... A njih uopšte nije malo”, izjavio je tek ustoličeni premijer Rusije Vladimir Putin povodom velike parade održane u 9. maja Moskvi, a kojom je, po 63. put, obeležena pobeda nad nacističkom Nemačkom u Velikom otadžbinskom ratu 1941–1945.

„Svaka parada je istovremeno i poruka, a vojni defile posebno”, prokomentarisao je događaj na Crvenom trgu naš ugledni komentator Miroslav Lazanski. U trenutku kada se svet lomi između rata i mira, između ćorsokaka u koji su ga gurnuli globalizacija, kršenja međunarodnog prava, agresivno posezanje za tuđim teritorijama, sa jedne strane, i terorizam kao najagresivniji odgovor na takvo stanje, sa druge, vojne parade koje su simbolizovale period „hladnog rata” kao da ponovo dobijaju na aktuelnosti. Naravno, ne samo u Rusiji. Ratovi koje u Avganistanu i Iraku vode SAD, stalne šetnje nosača aviona po morima daleko od američkih obala, letovi „vidljivih i nevidljivih” bombardera, satelitsko nadgledanje cele zemaljske kugle... sve to je, takođe, parada i poruka. Ali dok defilei, poput moskovskog, nose tek opomenu, ovi potonji su već – direktna pretnja. 

Iako su Crvenim trgom, među najsavremenijim tenkovima i sličnim ubojitim oruđem, defilovale i rakete tipa „topolj M” sposobne da, sa apsolutnom preciznošću, dosegnu svaku tačku na našoj planeti, huk parade najglasnije se čuo u neposrednom susedstvu – u Gruziji, Ukrajini, Poljskoj, Češkoj... Kada Putin kaže da je Rusija sposobna sebe da zaštiti u svakom pogledu, on ne krije da time misli i na njene strateške interese s druge strane granice, kako u bivšim sovjetskim republikama tako i u državama nekadašnjeg Varšavskog pakta, koje se, možda i nevoljno ali definitivno, pretvaraju u prvu liniju fronta NATO-a prema istoku.

Svojevremena izjava bivšeg američkog državnog sekretara Madlen Olbrajt da „nije u redu to što Rusija sama raspolaže tolikim prirodnim resursima” govori mnogo o ambicijama onih svetskih sila, posebno SAD, koje su iscrple sopstvenu sposobnost da upravljaju svetom. Defile na Crvenom trgu je otvoreni odgovor i na takva razmišljanja.

Iznenađujuće brz oporavak ruske vojne moći došao je, po globaliste, u najgorem mogućem trenutku i, što je još važnije, povukao je sa sobom i narastanje drugih vojnih sila poput Kine ili Indije. Iz tog ugla gledano, forsiranje novog fronta zapada prema Rusiji, i to u zemljama na istoku EU, čini se, u najmanju ruku, besmislenim. Ali, za prosečnog Amerikanca, vaspitanog na holivudskim maštarijama i pritisnutog sve vidljivijim ekonomskim nevoljama, još uvek nema atraktivnijeg protivnika od Rusa. Svetski terorizam, ma koliko opasan bio, nema taj šmek koji ima „ples projektila” opremljenih nuklearnim bojevim glavama i sposobnih da u trenutku raspolute zemaljsku kuglu.

Nastojanje SAD da Poljsku, Češku, potencijalno Rumuniju ili Ukrajinu, pretvore u direktne mete za ruske rakete ni na koji način neće skratiti putanju gorepomenutih „topolja”. Njihov zadatak je druge vrste i toga su u Vašingtonu svesni. Ali, već i sama mogućnost da se ruska vojna mašinerija, za početak, „troši” daleko od američkih obala čini se kao dobitak. Ma šta o tome mislili sami Evropljani – „stari” i „novi”.

Odgovor na ambicije onih koji prate logiku vašingtonske administracije je i nedeljna proslava 225. godišnjice Crnomorske flote, održane u Sevastopolju. „Zajednički praznik pomorskih snaga Rusije i Ukrajine zalog je daljeg jačanja saradnje dve države, kako na morskim tako i na političkim prostorima”, izjavio je tim povodom ruski ministar odbrane Anatolij Serdjukov. Nema sumnje da je on ovim rečima želeo da utiša buku koju poslednjih godina dižu pojedinci, sa obe strane granice, u nastojanjima da postsovjetsko razdvajanje dve bivše sestrinske republike pretoče u otvoreni sukob i mržnju među narodima koji u njima žive. I njima je upućena poruka sa Crvenog trga. Uostalom, kao i Gruziji Mihaila Sakašvilija.

Na kraju, i formiranje nove ruske vlade je – poruka. Činjenica da se u Putinovom timu malo šta promenilo kazuje da on (tim) i nije stvaran kako bi odgovorio dnevnim okolnostima, nego strateškim planovima na duže staze.

Drugim rečima, Moskva je svoje karte stavila na sto i čeka odgovor sa druge strane Atlantika (ili Tihog okeana, već prema uglu gledanja). Jasni su i njeni glavni igrači, kako na polju diplomatije tako i na vojnom polju. Istovremeno, Amerikancima vreme ističe na međusobnim unutrašnjopolitičkim trvenjima. I sva je prilika da će tako potrajati još neko vreme.

Konačnom odlukom (u ponedeljak) da skine sve prepreke za sklapanje novog dugoročnog dogovora sa Rusijom Evropa je pokazala da američki tajming nije uvek i njen. Izgleda da je poruka sa Crvenog trga stigla do pravih ušiju.