Menjati sebe, a na svet

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 13. maja – Ovako loše odavno nismo stajali, žalopojka je koja se često čuje u ovdašnjim razgovorima. Upućena je opštem stanju – od poskupljenja goriva i krize na tržištu stambenih kredita, do ratovanja (u Iraku i Avganistanu) i pada međunarodnog prestiža… 

Takvo neraspoloženje je do rekordnih razmera podiglo samokritičnost Amerikanaca, tačnije – kritičnost prema sopstvenom rukovodstvu. Čak četiri petine ispitanika „Vašington posta” i televizije Ej-Bi-Si ocenilo je da njihovu zemlju lideri usmeravaju u pogrešnom pravcu.

Prema upravo objavljenim rezultatima: 82 odsto anketiranih smatra da im je zemlja „zastranila”, što je najveći postotak u poslednjoj četvrtini veka – od 1973. kada se zahuktavala afera „Votergejt”, koja je sledeće godine dovela do ostavke predsednika Ričarda Niksona. Rekord u nepopularnosti drži i sadašnji šef Bele kuće Džordž Buš: već 40 meseci nije uspeo da dobije ni polovinu podrške anketiranih, što je najduži takav period posle nezadovoljstva jednim predsednikom, posle Harija Trumana (38 meseci) čiji je mandat, pre gotovo šest decenija, takođe bio opterećen ekonomskim posrtanjima i ratom (u Koreji).

Bušov sadašnji rejting (31 odsto) ujedno je jedan od najnižih od 1934. godine. Niži nivo podrške su pre njega doživeli samo još pomenuti Nikson (u leto 1974) i Truman (februara 1952) kao i Džimi Karter (jula 1979).

U vreme ovog ispitivanja javnog mnjenja, Buš jeste zaplakao, ali – na venčanju kćerke, priređenom prošle subote na njegovom porodičnom ranču u Teksasu. Anketama on, inače, ne veruje. Odbojnost prema ispitivanju mišljenja građana o njegovoj vladavini objašnjava kao svoju „privrženost principima a ne dnevnim raspoloženjima”…

Negodovanje, nacionalno i internacionalno – zbog njegovog političkog kursa – nije dnevno, nego traje godinama. Kao i rat u Iraku, čiji je kraj najavio ubrzo posle invazije, pre više od pola decenije…

Na te okolnosti osvrće se danas u „Los Anđeles tajmsu” profesor međunarodnih odnosa na Bostonskom univerzitetu Endru Bačević. Irački, pa i avganistanski, rat uzima kao dokaz da se naročito u Iraku pokazala „ograničenost američke moći” i preporučuje zemljacima: „Moramo da menjamo Ameriku, a ne svet”.

Amerika je, nastavlja, bila prilično uspešna u održavanju svog modela na svom tlu, ali je „pokazala vrlo malo talenta da promeni način života drugima”. Podseća, pri tom, da je bivši šef Pentagona Donald Ramsfeld u septembru 2001. godine rekao da je smisao tada proklamovanog globalnog rata protiv terorizma bio u izboru „ili da promenimo svoj ili njihov život, pa smo izbrali da promenimo njihov”. U kasnijoj razradi tog projekta, Buš je insistirao na tome da će „modernizovati” ceo „prošireni Bliski istok”, da bi se ispostavilo da je samo proširio košmar i listu američkih protivnika, naročito u muslimanskom svetu.

Neposredne opasnosti po američki način života ne dolaze od terorista već od našeg odbijanja da živimo u okviru naših mogućnosti, ističe profesor i autor knjige „Granice moći” koja uskoro treba da se pojavi u knjižarama. Aktuelnu „hipotekarnu krizu izazvala je naša raskalašnost, a ne islamski ekstremizam”. „Dugi rat”, kako se zvanično karakteriše istrajnost na iračkom frontu, predstavlja „neuspeh”, ocenjuje Bačević. Pa kao odgovor na pomenutu Ramsfeldovu tezu nudi Amerikancima novi izbor: „ili da se nastavi rat bez izlaza koji vodi ka bankrotstvu i iscrpljivanju, ili da se prizna da je rat bio nerazuman i da se posvetimo dovođenju naše kuće u red – da obuzdamo naše apetite, plaćamo naše račune i okončamo našu autodestruktivnu zavisnost od uvozne nafte i stranih kredita”.

U njegovim primedbama su, utisak je, sadržani razlozi za sadašnje rekordno anketno nezadovoljstvo Amerikanaca kursom sopstvene države. Ali – i preporuke za zaokret ovdašnjeg ukupnog ponašanja, za šta je, pored promene lidera, potrebno i šire odricanje od navika, među kojima je i favorizovanje sopstvenih, a potiskivanje interesa drugih – i ovde i po svetu.