Zlatno doba

Aleksandar Vučić bi, ako se ukaže prilika, znao da objasni zašto se pet milijardi roda, čaplji, ždralova, lastavica, čvoraka, ševa, drozdova i drugih ptica svake jeseni seli za Afriku, ali nikako da rastumači zašto desetine hiljada građana napuštaju Srbiju koja tek što je ušla u Zlatno doba.

Predsednik govori o uspešnoj finansijskoj stabilizaciji, rastu BNP-a, jupiterovskoj gravitacionoj sili Srbije koja privlači strane investitore, otvaranju novih radnih mesta i smanjenju nezaposlenosti, povećanju plata i penzija.

Nemam nameru da osporavam pohvale MMF-a ili Svetske banke, ali ima eksperata, uključujući i nobelovca Džozefa Stiglica, koji tvrde da BNP nije dobra mera blagostanja ukoliko se ne fokusira na zdravstvo, obrazovanje i čovekovu okolinu, na kategorije kao što su nesigurnost radnog mesta, socijalna nejednakost, siromaštvo. Nemilosrdna statistika pretvara Zlatno doba u olovne godine: 1,8 miliona stanovnika Srbije, od čega 400.000 dece, živi na pragu siromaštva, pola miliona ne može da zadovolji osnovne potrebe. Narodne kuhinje svakog dana hrane 35.000 ljudi. Više od četvrtine starijih od 65 sebi ne može da priušti dva para obuće u sezoni, a svaka treća starija osoba ne može da zameni iznošenu odeću. Ovde odavno ne postoji srednja klasa koja je socijalni amortizer svake zemlje. Vremena kada su učitelji i VKV majstori svojoj deci mogli da obezbede pristojan život i odmor na moru pripadaju istoriji. Zavarivači, kamiondžije i bolničke sestre danas uče nemački i norveški, čime se oporo potvrđuje tačnost onog vica da iz ove situacije postoji izlaz – na Horgošu.

Ali, koliko god zvučalo tmurno, demonstrante po Srbiji nije prevashodno ponelo ekonomsko nezadovoljstvo. Ne napuštaju Srbiju samo zbog zarada. Ljudi koji protestuju ne deluju kao da su na ivici gladi. Njih na trgove i ulice izvodi ogorčenje. Iritirani su i besni što ih prave budalama. „Nismo glupi”, napisano je na jednoj zastavi.

To je mnogima iskrzalo nerve više od lažnog Zlatnog doba. Taj osećaj se kod ljudi stvara dok slušaju vlast koja je izgubila elementarni osećaj građanske pristojnosti za debate sa političkim neistomišljenicima, za nespremnost da čuje bilo kakvu kritiku. Ljudi su saterani da ćute ili da se učlane u vladajuću stranku da bi dobili posao. Agresija ispunjava sve pore nacionalnog bića. Ljudi su se prozlili jer gube kvalitet života, normalnu svakodnevnu komunikaciju na radnom mestu, na ulici, pred šalterom, u čekaonici zdravstvene ustanove ili pošte… Društvo se opasno polarizovalo. Sa političarima iz prošlosti vratila se omiljena manipulativna alatka vlastodržaca: totalitaristička razdelina na „podobne” i „nepodobne”. Ostrašćenost se iz političkih institucija uselila u najobičnije razgovore.

Predsednik Srbije je svojevremeno regrutovao patriote koje kosovsku kolevku slave gurajući kolica kroz nemačke supermarkete, a sada ne zna šta bi sa narodom koji je protiv kosovskog dogovora. Po istoj matrici oblikuje poslušničku masu verujući da recept po formuli dve trećine straha i jedne trećine šargarepe ima neograničen rok trajanja. Ponovo ne zna šta bi sa trgovima i ulicom.

Situacija se menja. Pokornost popušta. Ledeni breg straha se topi. Protesti iz Beograda preselili su se u unutrašnjost. U mesta gde se gotovo svi znaju a demonstranti su svesni da će njihov šef sutradan ujutru dobiti informaciju gde su i s kim bili. Može li Srbija sebi da priušti da otpusti hiljade ljudi zato što su se pridružili „opozicionom ološu”, kako vlast tvrdoglavo pokušava da predstavi proteste koji su nastali na spontanom nezadovoljstvu?

Da li neko u vrhovima vlasti zaista misli da ljudi nisu čuli kako se preti gubitkom radnog mesta ukoliko se na izborima ne zaokruži broj vladajuće stranke? Zar nisu svesni da hiljade onih koji se bez sopstvene volje transportuju na bravurozne mitinge ili otvaranja pogona ukućanima i prijateljima ne kažu kako su primorani da zarade sendvič, sok ili pet litara mleka?

Fama volat, glas leti, znali su i stari Latini u vremenima kada nisu postojale društvene mreže. Taj glas se spušta u narod, a vlast nastavlja da se samozavarava i da preko svojih TV dnevnika ili novina likuje poredeći brojeve ljudi koje niko nije naterao da toplinu doma zamene hladnoćom i bljuzgavicom, sa „impresivnim” brojevima rent-a-naroda.

Možda će energija protesta slabiti, možda će se povorke desetkovati u nedostatku organizacije, liderstva i precizno definisanih ključnih ciljeva. Vlast će verovatno preživeti izazov i koristeći sredstva kojima raspolaže ponovo pobediti na izborima, ali morala bi da stavi prst na čelo. Da razmisli kako sebe da promeni da je – prekosutra, ako ne sutra – ne bi menjali srpski trgovi i ulice, stratezi i birokrate spolja.

Ima prstiju, a gde su čela? Čini se da otuđenim političkim vlastelinima ni do sive moždane mase ne dopire jasno saopštena poruka sa ulice: vi nas regrutujete: pretnjama i strahom ukidate slobodu da biste zaveli demokratiju, kidnapovanjem sudstva sprečavate nastanak pravne države, izjavom o pet miliona građanima oduzimate dostojanstvo, sramnim tolerisanjem javnog servisa i prorežimskih medija uvlačite Srbiju u informativni mrak… Demonstranti pružaju šansu i vlastima i opoziciji. Kako će je ko pročitati zavisi od njihove političke mudrosti.

Pokušajte, gospodo na vlasti, da sebi odgovorite na pitanje zašto se usred Zlatnog doba preti totalnom građanskom neposlušnošću. Vučić bi, za početak, mogao odmah da počne da realizuje obećanja koja je snishodljivo dao na panelu oko medija u Davosu. Opozicija bi morala da ponudi mnogo više od puke želje da sruši Vučića dok ni sama ne zna šta bi posle toga.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista