Sveti Sava – vešti diplomata

POVODI

U srednjem veku je postojala zanimljiva definicija diplomate: „Poslanik je dobar čovek koji je upućen u tuđinu da bi lagao u interesu države.” Ne može se poreći da u ovoj pomalo oporoj, a u svakom slučaju britkoj i duhovitoj oceni, ima istine, ali tu ocenu ipak ne bi trebalo apsolutizovati

Piscima žitija Save Nemanjića, duhovnicima Domentijanu i Teodosiju, može se pripisati određena bolećivost prema Svetom i sklonost ka njegovom veličanju, a potonjim srpskim piscima neka vrsta rodoljubive ponesenosti. To bi se donekle možda moglo pripisati i svim srpskim proučavaocima srednjeg veka, ma koliko se oni trudili da budu objektivni. Međutim, i inostrani istraživači koji gvozdenom logikom kritičkog istoričara, logikom koja ne poznaje bilo kakvu vrstu pristrasnosti i neobjektivnosti, proučavaju život i rad Svetog Save, ostaju zatečeni i zadivljeni ne samo raznovrsnošću njegove delatnosti nego i sveukupnim opsegom njegovog dela. Otuda ne treba da čudi da jedan moderni zapadnoevropski istraživač – reč je o ser Dimitriju Obolenskom (1918–2001), dugogodišnjem profesoru balkanske i ruske istorije na Univerzitetu u Oksfordu – koji kao izvanredan poznavalac života i dela Svetog Save, zastaje pred njegovom istorijskom veličinom i sa mnogo razloga iznosi svoju nedoumicu rečima: „Istoričar koji pokušava da napiše biografiju te slavne ličnosti srpske srednjovekovne istorije može se s pravom uplašiti pri pomisli na širok spektar Savinih delatnosti. Obeshrabriće ga mnogobrojni vidovi u kojima se on pojavljuje: upravnik jedne oblasti, zatim kaluđer na Svetoj Gori, pa onda arhiepiskop; diplomata kome je kralj, njegov brat, poveravao delikatne zadatke; osnivač nekoliko manastira i organizator njihovog duhovnog života i discipline; zakonodavac u oblasti kanonskog prava…

Radivoj Radić

LIČNOSTI
Roza vodi narod!

Ponovo se pred nas stavlja izbor između varvarstva i emancipacije, na koji je Roza Luksemburg neumorno ukazivala, ali se i ispunjavaju njene sad već legendarne reči iz poslednjeg teksta koji je napisala: „Sutra će se opet dići revolucija, zazvečaće oružjem i bleštavim trubama objaviti: Ja bejah, ja jesam, ja ću biti!”

Roza Luksemburg

Ujedno borbena revolucionarka, strastvena govornica i autorka mnogobrojnih novinskih tekstova, neumorna antiratna aktivistkinja i jedna od najznačajnijih teoretičarki marksizma, dosledna u svojim političkim stavovima i precizna u analizama kapitalističke ekonomije, Roza Luksemburg stotinu godina nakon njenog ubistva jedna je od najprepoznatljivijih ličnosti marksizma, popularna ikona otpora, odskora čak i strip junakinja.

Stoga nije čudno što ona i danas uspeva da pokrene i inspiriše ljude na akciju. Pojedini nemački i globalni mediji, kao i većina levičarskih medija, prenela je vest da su petnaestog januara povodom komemoracije njene smrti i smrti njenog bliskog saradnika Karla Libknehta, u Berlinu organizovani različiti programi, kao i da se tim povodom na ulicama okupilo dvadesetak hiljada ljudi iz raznih delova Evrope i sveta. Mnogobrojne naučne i aktivističke konferencije, okupljanja i komemoracije, organizuju se u različitim delovima sveta, jer je njeno delo sada već prepoznato i na globalnom nivou.

Revolucionarno delovanje i kritika globalnog kapitalizma zaveštanje su Roze Luksemburg koje se ne iscrpljuje samo u manje ili više sentimentalnim sećanjima i razmišljanjima u pravcu šta bi bilo da ona nije mučki ubijena 1919. godine, i to od strane socijaldemokratske partije predvođene Ebertom.

Nađa Bobičić

FILM
Crna komedija u Hrvatskoj

Stvarnost u Hrvatskoj je, što se tiče Srba, sumornija od bilo kakvog humora, i to na uverljiv način pokazuje hvaljeni dokumentarni film „Srbenka” režisera Nebojše Slijepčevića, koji govori o tome kako je pravljena predstava „Aleksandra Zec” Olivera Frljića. Predstava govori o ubistvu stvarne devojčice od 12 godina Aleksandre Zec i njenih roditelja 1991. u Zagrebu

Plakat filma „Srbenka“

U poslednje vreme sve je više filmova u Hrvatskoj koji stvarnost u ovoj zemlji prikazuju na granici apsurda, najverovatnije potaknuti široko rasprostranjenom svešću da je to društvo duboko zaglavljeno u teškim egzistencijalnim problemima iz kojih se ne vidi društveno prihvatljivi rasplet. Politička elita doživljava se kao moćan interesni lobi sa kojim obični smrtnici imaju malo veze, iseljavanje mladih i sposobnih ljudi u inostranstvo (trista hiljada od ulaska Hrvatske u EU 2013. godine) doseglo je dramatične razmere, a obrušavanje desnice na Srbe i „Jugoslovene”, postalo je, koliko god blasfemično, toliko i prilično zabrinjavajuće.

Refleks na takvu situaciju su filmovi koji gledaju na život kao na crni vic ili karikaturalnu grotesku i koji dokumentarno slikaju stvarnost koja je mračno smešna u svojoj tragičnosti. Jedan od takvih filmova je film Vinka Brešana ironičnog naslova „Koja je ovo država” u kojem general hrvatske vojske dolazi kod predsednika Republike Hrvatske i najavljuje mu kako namerava da se ubije. Odustaće od samoubistva samo u jednom slučaju: ako predsednik dekretom ukine Republiku Hrvatsku. Ako bi to predsednik uradio, kaže general, on bi se onda mogao potruditi oko neke nove, bolje Hrvatske. Ako ne, tada njegov život više ne bi imao nikakvog smisla. Brešanov je film, smatra filmski kritičar Jurica Pavičić, zanimljiv kao simptom završnog stadijuma hrvatske državotvorne ideologije.

Bojan Munjin

21. VEK
Utopija ili ništavilo

Postoji jedno objašnjenje zbog čega, kao čovečanstvo, nismo bili u stanju, a nismo ni sada u stanju, da zaustavimo klimatsko/ekološko/energetski raspad, sa jedne strane, i jezive socijalne razlike, sa druge strane. Ono je u poznatoj rečenici koja glasi: „Ako uvek radiš ono što si uvek radio, onda će i rezultati biti oni isti koje si uvek dobijao.”

Tito u poseti „Politici“ povodom otvaranja štamparije u Krnjači 1969. godine (Foto Stevan Kragujević)

Usred prevratničkih šezdesetih godina prošlog veka, genijalni Bakminster Fuler video je planetu Zemlju kao mali svemirski brod koji kruži oko svog sunca, pohranjenog u uzgrednom ćošku nepregledne galaksije. Tada je objavio da mi, svi zajedno, živimo na tom svemirskom brodu, ali da ne posedujemo priručnik, ali ni konkretna uputstva za upotrebu. Tome se pridružio i veliki Maršal Makluan kada je rekao: „Na svemirskom brodu Zemlja nema putnika. Svi smo posada.” To, sve, Fulera je ponukalo da napiše dve vizionarske knjige: Operativni priručnik za svemirski brod Zemlja i, godine 1969, Utopija ili ništavilo: izgledi za ljudsku zajednicu. Tada, pre pedeset godina, za Fulera, Makluana, Toflera, govorilo se da su futuristi (naravno, ne u ključu onih sa početka 20. veka), jer su videli budućnost sjajnu, uzbudljivu, praktično već osvojenu, ali i dramatično zabrinjavajuću. Skoro da se nazirala i utopija koja bi sprečila preteće ništavilo energetsko/ekološkog kolapsa koji će, kako je već tada govorio Fuler, za 100 godina, zemlju pretvoriti u neprepoznatljivu distopiju.

Pedeset godina kasnije, dakle danas, dilema utopija ili ništavilo aktuelnija je nego ikada ranije. Postoji jedno objašnjenje zbog čega, kao čovečanstvo, nismo bili u stanju, a nismo ni sada u stanju, da zaustavimo klimatsko/ekološko/energetski raspad, sa jedne strane, i jezive socijalne razlike, sa druge strane. Ono je u poznatoj rečenici koja glasi: „Ako uvek radiš ono što si uvek radio, onda će i rezultati biti oni isti koje si uvek dobijao.”

Da li su to reči Ajnštajna, Mark Tvena, Henrija Forda manje je bitno od činjenice da, ako još jedna godina prođe, i u njoj se poveća stepen zagađenja vazduha i prirode, to znači da je poslednji trenutak da se promeni način na koji se „uvek radilo”. A između ostalog, „uvek se radilo” tako zbog neoliberalnog uverenja da privatni sektor može da vodi prelazak na ekonomiju „niske emisije ugljenika”.

Stanko Crnobrnja

DVANAESTI IGRAČ
Ponovo ne radi bioskop!

Film Praznik Sergeja Krasovskog izazvao je oštre reakcije javnosti i pre nego što je dovršen. Član Državne dume Rusije na svom tviter nalogu napisao  je da će učiniti sve da Praznik ne ugleda svetlo dana. Da se to ne bi desilo, Krasovski je svoje oklevetano delo u prvim danima 2019. postavio na Jutjub i Praznik je do sada videlo blizu milion gledalaca

Optužen da falsifikuje istoriju: kadar iz filma „Praznik“

Tokom trajanja novogodišnje potrošačke groznice, na našim brojnim televizijskim kanalima emitovana je reklama jednog od velikih kablovskih operatera u kojoj su korisnici obaveštavani kako će pun mesec dana moći besplatno da gledaju najkvalitetnije filmske kanale sa njihovog „jelovnika“. Tako ste, umesto da se smrzavate na nekom trgu, preznojavate u kakvoj kafani ili diskoteci, najluđu noć mogli da provedete pred sve većim i ravnijim „malim ekranom“ na svome vekovnom ognjištu i umesto ružičastog narodnog veselja gledate najnovije filmove neiskasapljene prečestim reklamama u kojima vas ubeđuju da nešto kupite i emisijama vesti u kojima vas ubeđuju da nešto prodate.

A do pre tridesetak godina, u najboljim domaćim bioskopima redovno je bio organizovan i svečani, novogodišnji program, koji se obično sastojao od prikazivanja dva atraktivna filma i praznične lutrije, gde je srećni filmofil mogao da osvoji i pečeno prase! Potom je većina domaćih bioskopa ugašena, ali je uprkos ozbiljnim društveno-istorijskim okolnostima, tradicija novogodišnje-božićnog krkanluka opstala.

Vule Žurić

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU