Salata od reči

Jutjuberi, blogeri, gejmeri i influeseri odraslima su uglavnom nevidljivi. Oni „žive” u pametnim telefonima tinejdžera, „hrane” se njihovim lajkovima i komentarima i prave im „društvo” dok se roditelji zanimaju nekim važnim životnim stvarima. „Fejsbukom” i „Tviterom”, na primer.

„Savremena deca i tinejdžeri su digitalni urođenici – prvi koji su rođeni u potpuno kompjuterizovanom svetu i kojima je virtuelni svet od jednake važnosti kao i fizička realnost u kojoj žive”, objašnjava za „Politiku” psihoterapeut dr Zoran Ilić.

„Oni su 24 časa dnevno ulogovani na „Jutjub” i socijalne mreže i njihova pažnja je tek osam sekundi duža od pažnje zlatne ribice, zbog čega im je potreban jak i brz stimulus, a to je slika ili video-objava na „Fejsbuku”, „Instagramu” ili „vajberu”. Njihova sreća dolazi iz čulnog zadovoljstva, a „Jutjub” je brz, lako dostupan, besplatan i adiktivan. Svaki put kada dobiju „lajk” za neki svoj „post” raste nivo dopamina, neurotransmitera zadovoljstva. Lajkovi se lako kupuju, a kada neko postane popularan zbog količine lajkova i pratilaca, tinejdžeri zaključuju da je on bitna figura”, ocenjuje Ilić.

Robert Ćaldini, autor bestselera „Psihologija ubeđivanja”, u kojoj govori o sedam zakona uticaja, ističe da je prvi od njih – zakon većine i koji u popularnoj formi glasi „ono što radi većina je dobro, korisno i popularno”. S obzirom na to da je grupa vršnjaka vrhunsko božanstvo za tinejdžere, postoji snažni socijalni imperativ da rade ono što njihovi drugari rade.

Na komentar da su sadržaji koje objavljuju najpopularnije tinejdžerske jutjub zvezde s nekoliko stotina hiljada pratilaca, najčešće trivijalne prirode, naš sagovornik odgovara da je to trenutna zabava i izduvni ventil od sumorne svakodnevice.

Ilić smatra da to što pričaju jutjuberi uglavnom predstavlja „salatu od reči”, odnosno čavrljanje bez kraja i početka, bez teme i povoda, najčešće i bez smisla.

„Iako veliki broj ljudi njihove video-objave komentariše rečima ’Bože, kako lupaju gluposti’, ipak ih verno slušaju u želji da saznaju šta će sledeće lupiti... I tih 20 sekundi video-klipa potpuno zaokupira njihovu pažnju. Te monologe koji su prosti ne samo po sadržani već i po formi, u modu su uveli rijalitiji. Međutim, ne treba zaboraviti da uvek postoji interakcija i dvosmerni odnos između onoga što ljudi vole i šta im se ’servira’. Jer, ono što im se servira, ljudi vremenom i zavole”, naglašava dr Ilić.

On, međutim, podseća da su deca u većem vizuelnom kontaktu s jutjuberima nego sa sopstvenim roditeljima. Roditelji gledaju u svoje telefone, a deca u svoje.

„Svi pametni telefoni i društvene mreže uništavaju socijalne odnose. Većina roditelja uopšte se ne igra sa svojom decom – kada ih izvedu u park, obično sede na klupi, zabavljaju se na ’Fejsbuku’ i ne obraćaju pažnju na njih sve dok ne padnu i zaplaču. Kada ih uvedu u kuću, najčešće im daju telefon dok spremaju ručak ili se bave kućnim poslovima jer su shvatili da smartfon najduže drži pažnju mališana. I onda se čude kada tinejdžeri ’polude’ za nekim njima nepoznatim jutjuberom ili gejmerom u tržnom centru”, zaključuje dr Zoran Ilić.