Digitalizacija u praksi

Premijerka, ministri i ostali državni funkcioneri stalno nas obaveštavaju o napretku učinjenom u digitalizaciji i o njenim prednostima u državnim službama. A kako obični građani osećaju prednosti digitalizacije, najbolje može da se pokaže na primeru oslobađanja od TV takse. Da ne bih nabrajao sve propise koji uređuju oslobađanje od plaćanja TV takse, navodim da se na kraju sve određuje pravilnikom koji je doneo UO RTS (ovo je pravna novina da UO bilo koje javne ustanove ima zakonodavnu ulogu).

I onome ko je donosio zakon mora da je bilo poznato da u Srbiji ima oko 800.000 stanova i kuća u kojima niko ne stanuje. Prema pomenutom pravilniku, za oslobađanje plaćanja TV takse potrebne su (samo) tri potvrde. Prostom računicom dolazi se do broja od 2.400.000 nekih potvrda. Ovome treba dodati i 800.000 papira za izdato rešenje. To je 6.400 riseva papira ili preračunato u dinare iznosi oko 2.112.000 dinara godišnje. Neka je za izdavanje jedne od pomenutih potvrda potrebno najmanje pet minuta, onda se za izdavanje 2,4 miliona potvrda utroši 200.000 sati ili 25.000 radnih dana nekih činovnika, a za tri godine to je 75.000 radnih dana. To je oko 300 zaposlenih činovnika, a ako je njihova prosečna mesečna bruto plata oko 120.000 dinara, onda je to trošak od 432.000.000 dinara. Za slanje poštom izvađenih potvrda građani potroše oko 1.840.000 dinara, a RTS za slanje donetih rešenja još 1.840.000 dinara, što iznosi 3.680.000 dinara, a to je za tri godine 11.040.000 dinara.

RTS na svom sajtu navodi 13 imena svojih zaposlenih koji rade posao oko izdavanja rešenja za oslobađanje od plaćanja TV takse. Ako je njihova prosečna mesečna bruto plata 150.000 dinara, onda je to još oko 23.400.000 dinara. Za tri godine ovaj iznos se povećava na 70.200.000 dinara (a to je oko 320.000 TV taksa).

Navedeni troškovi, zbog nedomišljenog zakona iznose najmanje 900.000.000 dinara (što iznosi oko 4.100.000 TV taksa).

Da bi se neko oslobodio od plaćanja TV takse, godišnja potrošnja struje u toj kući (stanu), u kojoj niko ne stanuje, treba da bude manja od 300 kilovat-sati. Da je zakonodavac napravio prostu računicu, ne bi doneo ovakav zakon i prateći pravilnik. Budući da EPS ima bazu podataka svih korisnika električne energije, s mesečnim i godišnjim potrošnjama svakog brojila, sve je ovo moglo da se uradi jednim klikom. Da računar EPS-a izdvoji sve korisnike čija je godišnja potrošnja manja od 300 kilovat-sati. I da svi oni budu oslobođeni plaćanja TV takse. Neko od pametnijih u lancu donosilaca ovog zakona i pratećih propisa, doneo je odluku da se rešenja o oslobađanju od plaćanja TV takse izdaju samo na godinu dana. I već treću godinu, nikom od nadležnih nije palo na pamet da izračuna efekte donošenja ovakvog zakona.

Ali, nije to sve. Iako je potrošnja nula kilovat-sati, EPS će vam svakog meseca naplatiti „obračunsku snagu” u iznosu od 335 dinara (koja obračunska snaga na potrošnju od nula kilovat-sati?), kao i „trošak garantovanog snabdevača” u iznosu od 133 dinara, odnosno ukupno 468 dinara. A kad i država uzme akcizu i PDV, iznos naraste na 573 dinara. Na 800.000 praznih stanova i kuća, EPS tako svakog meseca od građana uzme 458.400.000 dinara. Ili godišnje 5.500.800.000 dinara. EPS ima trošak od 800.000 dinara (štampanje računa), a zaradi 5,5 milijardi dinara. Dakle, nema potrošnje, nema „spremnosti EPS-a” da vam isporučuje električnu energiju, ali račun vam redovno stiže. Ima li koga u ovoj zemlji koji može da kaže EPS-u da ne sme da naplaćuje ono što nije uradio, isporučio?

Dr Branislav Simonović,

naučni savetnik