Društvene mreže nisu krive za ubistva

Nasumično ubistvo dvadesetčetvorogodišnjeg studenta iz Čačka, koji je stradao samo zato što se našao na putu Neđeljka Đurovića (28), osumnjičenog da ga je nasmrt izbo nožem, nikoga nije ostavilo ravnodušnim. Iako je javnost dodatno uznemirena izjavom ubice, koji je tvrdio da je čitavu noć bio na „Tviteru” i „Fejsbuku” i shvatio da nekoga mora da ubije jer je nezadovoljan svojim životom, stručnjaci za dušu objašnjavaju da niko ne ubija samo zato što vreme provodi na društvenim mrežama.

– Veoma je teško i nezahvalno, a iznad svega neprofesionalno, komentarisati slučaj ubistva bez detaljnog psihijatrijskog veštačenja. Ali, sasvim je izvesno da niko ne ubija zbog toga što je celu noć „visio” na „Fejsbuku” ili „Tviteru”. Društvene mreže ne možemo kriviti ni za dobrotu, ni za prostotu, pa ni za ubistvo. Ilustrativni dokaz teze da one nisu krive ni odgovorne za oduzimanje života jeste i podatak da čak dve milijarde ljudi ima profil na „Fejsbuku” ili „Instagramu”, a ubistvo počini svega dva promila osoba u svakoj zemlji sveta. To u prevodu znači da niko ne ubija ako nema neki psihički poremećaj, bilo da je on ranije prepoznat ili nije – naglašava dr Miroslava Jašović Gašić, specijalista psihijatrije i forenzičke psihijatrije sa četrdesetogodišnjim kliničkim iskustvom.

Naša sagovornica dodaje da u nauci o duši ne postoje jednačine koje predviđaju da li će neka osoba počiniti samoubistvo ili ubistvo. Neke ubice imaju poremećaj ličnosti, neke šizofreniju, a neki su zavisnici od psihoaktivnih supstanci. Psihijatri imaju običaj da kažu da je sprečavanje psihijatrijskih pacijenata da počine ubistvo slično sprečavanju nesreća rata. Drugim rečima, ne može se sprečiti ono što se ne može predvideti. Međutim, veoma je važno da se svi psihijatrijski pacijenti ne posmatraju kao potencijalne ubice, jer prema statističkim podacima relativno mali broj njih ubija. Stručnjaci Svetske zdravstvene organizacije naglašavaju da je šansa da vas ubije mentalno obolela osoba jednaka verovatnoći da vas udari grom i iznosi jedan prema deset miliona. Jer, u opštoj populaciji ubica psihijatrijski bolesnici učestvuju sa svega pet odsto.

Vinovnici najvećeg broja ubistava su psihopate, koji se u stručnoj literaturi nalaze pod dijagnozom antisocijalni poremećaj ličnosti, a u životu se prepoznaju po ekstremnim reakcijama u stresnim situacijama. To su one osobe koje imaju „kratak fitilj” i kojima „pada mrak na oči” u svakodnevnim situacijama tipa – vozač ispred njega nije dao migavac, a iznenada je skrenuo, komšija mu je uzeo poslednji litar mleka ispred nosa, kolega mu je opsovao majku, dete mu je donelo loše ocene iz škole, ručak je zagoreo... Rečju, na najmanji stimulus oni reaguju kao tableta kalcijuma u čaši vode.

Na komentar da mladić koji je ubio slučajnog prolaznika nema zdravstveni karton u ordinaciji psihijatra, naša sagovornica kaže:

– Problem sa onima koji ubijaju jeste u tome što nikada ne dolaze kod psihijatra. Iskustvo govori da većinu ubistava čine osobe sa poremećajem ličnosti, a podaci svedoče da oni čine između tri i deset odsto naše populacije. Međutim, nisu sve osobe sa poremećajem ličnosti agresivne. Neki su povučeni, neki emotivno hladni, a neki socijalno autistični. Setimo se Norvežanina Andreasa Brejvika, koji je ubio 77 potpuno nepoznatih ljudi na ostrvu Utoja. Veoma je teško govoriti sa kojom motivacijom oni ubijaju nepoznate ljude, jer je uglavnom iracionalna. Međutim, svima je zajedničko da nemaju empatiju, osećaj krivice i žaljenja, niti osećaj da svet oko njih ima bilo kakvu važnost – objašnjava naša sagovornica.

Odgovor na pitanje zašto osobe sa poremećajem ličnosti ne traže pomoć psihijatra i nisu hospitalizovane glasi – one ne misle da imaju problem. Psihopata nikada neće otići kod psihijatra, zato što smatra da problem nije u njemu, već u svetu oko njega. To mu, iz njegove vizure, daje pravo da bude agresivan prema tom svetu.

Dr Miroslava Jašović Gašić razume uznemirenost javnosti zbog izjave mladića da je odlučio da počini ubistvo nakon pretraživanja društvenih mreža, ali naglašava da je struktura ličnosti, a ne sadržaj „Fejsbuka” okidač za ubistvo.

– Društvene mreže su naša stvarnost i deo našeg komunikacijskog sistema. Mnogi ljudi češće razgovaraju sa virtuelnim nego sa pravim prijateljima i na „Fejsbuku” se često žale zbog svojih ljubavnih, finansijskih ili porodičnih problema. Ali, mnogi od njih na taj način i „ventiliraju” probleme i smanjuju napetost. Tvrditi da je neko počinio ubistvo jer je našao motiv na „Fejsbuku” identično je tvrdnji da ga je čitanje neke knjige motivisalo da ubije. I struja ubija, ali to ne znači da treba da se vratimo svećama – zaključuje naša sagovornica.