Freskno oslikavanje mrlja

Srpska pravoslavna crkva izvedena je pred sud u Londonu zbog seksualnog nasilja njenih sveštenika, po tužbama građana Bosne i Hercegovine i Srbije.

Zašto u Londonu? Zato što podnosioci šest tužbi procenjuju da pravdu ne mogu da očekuju ni od sudova SPC-a, ni od pravosuđa države koje je takođe stavilo povez preko očiju. Zašto protiv crkve, a ne protiv sveštenika po imenu i prezimenu? Zato što su se crkveni tradicionalisti oglušivali o pojedinačne slučajeve, pa SPC snosi kolektivnu odgovornost zbog prikrivanja.

Jedna od advokatskih kancelarija u Londonu postaje tako epicentar procesa od kojeg se očekuje da razbije tminu koja pokriva pederastiju, pedofiliju i seksualna zlostavljanja u krilu crkve, uključujući i njene visokodostojanstvenike.

Fenomen je globalni, kriza oko pedoseksualnih sveštenika uzdrmala je temelje Rimokatoličke crkve otkako je „Boston gloub” počeo da piše o sistematskom zataškavanju skandala pedofilije u SAD. Papa Benedikt Šesnaesti izvinio se 2008. žrtvama, ali tek je papa Franja pitanje moralnog pročišćenja crkve postavio na prvo mesto svojih prioriteta. Istraga u Pensilvaniji iznela je pred javnost imena više od 300 prelata, uključujući i jednog kardinala koji je decenijama doprinosio prikrivanju zlostavljanja više od hiljadu dece.

Papa je prošle godine sazvao biskupe iz svih krajeva sveta na prvi skup posvećen pitanju pedofilije. Nedavno je, nekoliko nedelja pre novog sastanka prelata o zaštiti maloletnika u okrilju crkve, priznao da je crkva „ranjena vlastitim grehom jer nije znala da sluša krike žrtava”. Katolički biskupi u SAD otvaraju telefonsku liniju za pritužbe na crkvene predatore. Magazin „Špigl” objavio je izveštaj nemačke biskupske konferencije koji sadrži više od 3.600 slučajeva u periodu 1946–2014, u koje je umešano 1.600 sveštenika. U Poljskoj je snimljen film „Sveštenstvo”, posvećen samo jednoj temi: seksualnoj zloupotrebi dece.

Dok se pita kako je primila toliko pedofila, Rimokatolička crkva pokušava da se reformiše, obnovi narušeno poverenje u posrnule božje ljude i vrati se temeljnim vrednostima vere. Moli se za sopstveno spasenje. Papa je krenuo isusovskim Putem bola. Kada su ga pitali kako roditelji treba da se odnose prema gej detetu, rekao je: „Ne osuđujte, razgovarajte, slušajte”. Patrijarh srpski Irinej, pre pet godina – uoči parade ponosa u Beogradu – znao je da kaže da su velike poplave opomena Gospodnja zbog pripreme „skupa bezakonja i mrskog poroka”.

SPC se više bavi nacionalnim i političkim, a manje moralnim, humanitarnim i hrišćanskim vrednostima, pa, sem retoričkih kritika, izbegava da jasno osudi svoje sveštenike koji su se odali nemoralu. Irinej i članovi Sinoda svakako su upoznati sa slučajevima pedofilije, ali tvrdo krilo SPC-a zastupa licemernu tezu da je skandale bolje prikriti ili sačekati da zastare, nego ih javno osuditi – uz podršku države koja crkvi pruža alibi ćutanja jer se sud SPC ne oglašava bez presude građanskog suda.

Prva afera u krilu SPC-a ticala se episkopa Eparhije vranjske Pahomija. Četvorica dečaka svedočila su da ih je seksualno zlostavljao vladika koji se Bogu zakleo na skromnost, a kao bivši monah ne bi smeo da ima seksualne odnose. Tvrdilo se da je u tročlanoj komisiji koja je trebalo da ispita skandal bio i sadašnji patrijarh.

Posle maratonskog procesa, građanski sud je – uz pritiske tadašnje vlasti DS-a i DSS-a – vladiku u dva slučaja oslobodio „zbog nedostatka dokaza”. Druga dva slučaja vremenom su zastarela, baš kao i postupak protiv Ilariona, nekadašnjeg starešine manastira Hopovo, osumnjičenog za navođenje dečaka na „nedozvoljene polne radnje”.

Tu je i slučaj episkopa zvorničko-tuzlanskog Vasilija (Ljubomira Kačavende), koji je u središtu procesa koji se otvara u Londonu. „Raspućin SPC-a” duže od decenije se sumnjiči za pedofiliju, ali ni fotografije koje ga prikazuju kako se ljubi sa mlađim muškarcem nisu razbile tišinu, kao ni snimci bludničenja na dan sahrane patrijarha Pavla. Za pokretanje istrage nije bilo dovoljno ni svedočanstvo bivšeg Kačavendinog đakona oca Serafima (Bojana Jovanovića), koji u knjizi „Mafija u Crkvi” piše o šokantnom razvratu i bludu sa dečacima koji nisu smeli da budu stariji od 11 godina. Sinod je Kačavendu, na njegov zahtev, 2012. penzionisao „zbog zdravstvenih razloga”.

Penzionisani Kačavenda služio je januara 2018. božićnu liturgiju u manastiru Sveta Petka u Bijeljini, a osam meseci kasnije prisustvovao je svečanoj arhijerejskoj liturgiji povodom osveštanja temelja srpsko-ruskog hrama i predvodio litiju banjalučkim ulicama.

Moram da se vratim na Rimokatoličku crkvu, koju – u apsurdnom i bizarnom ekumenizmu – sa srpskom crkvom spaja pedofilija. Sličnost tu prestaje, jer papa javno osuđuje, dok srpska crkva sramno ćuti, iako se u stavu prema pedofiliji ili homoseksualizmu ni po čemu ne razlikuje od zapadnih hrišćana. Svaki pokušaj da se proces u Londonu predstavi kao još jedna „zavera spolja” biće lažna kamuflaža, opasan manevar čiji je cilj da žrtve u ime „višeg cilja” ne brukaju instituciju kojoj građani Srbije veruju, mada sve manje.

Ćutanje SPC-a, sprečavanje debate i nespremnost da se javno distancira od sveštenika koji su bili povezivani sa optužbama za pedofiliju, nije samo freskno oslikavanje mrlje na svodovima crkve, već i ubacivanje vernika u greh koji nanosi veliku štetu moralnom liku čitave Srbije. Zašto SPC prećutkuje ili minimizira grešno ponašanje svog sveštenstva? Vreme za strpljenje ističe. Legat patrijarha Irineja i njegovog Sinoda biće meren i načinom na koji se odnosi prema krizi koju crkva ne može da sakrije.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista