Da li smo nekada jeli zdraviju hranu

Ovo „nekada” se odnosi na pedesete i šezdesete godine prošlog veka, kad sam bio dete, a naše društvo na nižem tehnološkom nivou nego danas. Živeo sam na selu, imali smo našu pšenicu i kukuruz, beli osmak, svaki red je ličio na nisku bisera. Mleli smo brašno na potočari, za celu godinu, za pogaču, česnicu, uštipke, proju i kačamak.

Od majskih trešanja, preko velike kajsije, pa do šljiva, krušaka, jabuka… nikad nismo bili bez voća u kući preko cele godine. Deda se brinuo o jagodama. Mi, deca smo preko leta izlazili iz Milijinog gaja plavih usana i prstiju od kupina. Čak je ostajalo majci i za slatko. Svakog proleća se „ekipno” sejao krompir, od dece pa do babe i dede, svako je imao svoju ulogu u ovoj operaciji. Naravno bez ikakvog praška i hemije. Nije bilo kuće u selu bez svog paradajza, luka, kupusa, šargarepe, salate… Istina je da smo „oskudevali” u bananama. Probao sam ovu voćku prvi put u sedmom razredu osnovne škole. Ali, eto, „trpelo se” i bez banane.

Preko letnjeg raspusta, umesto da se ceo dan brčkamo na Skrapežu, morali smo da čuvamo stoku na pašnjaku. Ali smo zato imali mleka, sira, kajmaka… U jesen naše svinje nisu izlazile iz šume dok ne bi potamanile i poslednji žir ispod hrastovih krošnji. Istina da im se nije „posrećio” toliki apetit. Njihova rebarca i pršute su završavali u sušari pored kačare.

U radnji smo kupovali šećer, so u velikom džaku za celu godinu, i nekoliko flaša zejtina za veliki post. Ništa više?

Danas kod mene i štala i svinjac zvrje prazni… U mom selu, od Požege pa do na vrh Strmca ne može da se nađe više od pet-šest krava. Ali i na Zlatiboru krda i stada su se smanjila. Od Mačkata pa do na vrh Zlatibora nema više od četiri-pet pari volova. Nas sa opuštenim stomacima i dobrim apetitom ima ipak više danas nego juče. Odakle stiže meso u naše tanjire danas? U Francuskoj otkriše da u mlevenoj govedini ima 15 odsto konjetine, od starih raga kupljenih u Rumuniji. Pre nekoliko godina kod nas se potrovaše ljudi od „domaće prepečenice”.

Bacimo se malo na čitanje onih sitnih slova na etiketama namirnica da bar „zvanično” saznamo šta sve gutamo. Pored toga treba dodati začine, konzervanse, sosove, dodatke …. pesticide, otrove… Boje i druge materije, sitnim slovima ispisane na deklaracijama a koje nisu dobrodošle u organizmu.

Da može, naš bi stomak zavrištao „upomoć”.

Dragan Kotarac, 
profesor fizičke kulture u penziji