Rimovanje istorije

Moj drugar, a uz to Laćarac (obojica smo iz istog sela, Laćarka), Zoran Židišić napisa knjigu „Od Laćarka do Vladivostoka”. Kao predstavnik  jedne firme radio je u Moskvi, potom u nekoj vrsti „javno-privatnog partnerstva”, da bi ino-karijeru završio u Kijevu. Interesantno je da je inostranu priču završio u Ukrajini, odakle su njegovi preci pre mnogo godina došli u Srem. Što bi njegovi i moji Laćarci rekli, vuče na nešto rusko-ukrajinsko.

 U potrazi za poslovnim partnerima i novim ugovorima često je putovao.

Našao se tako u Uzbekistanu, centralnoazijskoj republici, sada samostalnoj državi u okviru ZND. Bio je u Taškentu, glavnom gradu Uzbekistana. Kolima svog partnera skoknuli su na izlet u istoriju, do grada Samarkanda. Kad tamo – rudnik istorije, kao sremskomitrovački Sirmium. Bila je to prestonica tatarskog kana Tamerlana, koji je vršio osvajačke napade na Persiju, Zakavkazje, Indiju, Malu Aziju…

A onda sledi priča koja i nas dodiruje, Kosovo i Samarkand. Posle Kosovske bitke i pogibije kneza Lazara, kneginja Milica bila je prinuđena da prihvati vazalni odnos prema Turskoj. U znak pokornosti, pristala je da u harem turskog sultana Bajazita uputi svoju najmlađu ćerku Oliveru. Stariji sin, kasnije despot, Stefan Lazarević sa srpskom vojskom učestvovao je u brojnim bitkama na turskoj strani, pa i u čuvenoj bici kod Angore 1402, kada je Tamerlan pobedio Turke i zarobio Bajazita, koji je potom u zarobljeništvu i umro. Tamerlanov sin osvojio je tursku prestonicu Basru, zarobio sultanov harem i u njemu našao Oliveru. Odveo ju je u Samarkand, mesto koje je Židišić posetio prilikom svog izleta u istoriju. Olivera je tamo provela nekoliko godina, sve dok je njen brat Stefan Lazarević veštom diplomatskom aktivnošću nije izbavio i vratio u Srbiju.

Znam da se istorija ne ponavlja, ali se često rimuje. Imam utisak da se po ovom obrascu kreće i novija istorija Srbije. Najpre su komunisti izgubili bitku sa nacionalistima. Da se „vlasi” ne dosete, neki komunisti brzo su se preobukli u nacionaliste i tako, uslovno rečeno, „meko aterirali”. A onda, „komunistički nacionalisti” i oni još žešći, ortodoksniji, originalniji, pretrpeli su veliki poraz od jače sile, godine 1999. od snaga NATO-a. Da bi, kao kneginja Milica, koliko toliko odobrovoljili jače, dadoše u miraz Kosovo i Metohiju. I to nije bilo dovoljno – morali su dati i samog kneza, Miloša (ne velikog, već Miloševića). E, sad nastaju prave muke: kako ono što smo dali, pomalo dobrovoljno, u miraz, postepeno vratiti, kako Oliveru, čitaj Kosovo i Metohiju, vratiti po rešenjima iz preambule Ustava Srbije.

U priču uvodim treću dimenziju – vreme. Traganje za Oliverom traje. Muči se i srpska vlast, javnost, pa i građanstvo. Traje vreme tzv. „zamrznutog konflikta”. Ni tamo, ni ovamo. A zub vremena čini svoje. To je isto kao kad mlad čovek, još neoženjen, odlazi na igranke i primeti kako mu svakim danom kosa sve više opada. Ćelavi. Uz sve to još je i narcisoidan, gord, kuražan. Ali svaki sat pogleda na ogledalo. Da li je dlaka više u aktivi, ili u pasivi, što bi rekle računovođe. Nesvesno u sebe unosi frustracije, sve manje postaje siguran u lik svoje do sada harizmatične ličnosti. Otprilike kao Srbija danas. Mnogi još ne shvataju da zamrznuti konflikt, čitaj vreme, vodi totalnoj ćelavosti, kad je jednom počelo – nezaustavljivo je, bar na sadašnjem stepenu razvoja nauke i tehnike.

Šta ćemo kad oćelavimo (metafora)? Više ne biramo, sad biraju nas. Više nismo za stolom, već na stolu, a neki i pod stolom. Sve dalje smo od Olivere i njenog povratka u Srbiju. Ono što smo mogli dobiti juče, danas je već izgubljeno, ono što danas propustimo, sutra je već nedostižno. To piše u nevidljivoj čitanci istorije. To je Židišić video u Samarkandu, a mi danas, i pored velikih dioptrija i još veće distance, ne vidimo. Imam utisak da se istorija ovde negde prekida, ili se, po Meši Selimoviću, ponovo s nama našalila. Nema više Stefana Lazarevića, niti takve diplomatske veštine da Oliveru mirnim putem vrati kući. Negde smo tragično promašili. Bar da budemo toliko pametni pa da se okrenemo očuvanju sve tanjih zaliha sopstvenog stanovništva, da nam i njih, odnosno nas, ne uzmu u taoce i prozapade, proistoče ili proislamizuju. Da nas ne nestane kao Hazara; bitka za Oliveru se nastavlja, postaje sve neizvesnija. Možemo izgubiti više nego što smo do sada izgubili. Bajaziti sa svih strana vrebaju. Mnogi u Srbiji vide samo harem, vide prošlost. Svet tu logiku ne podržava, a mi je uporno negujemo.

Publicista i bivši član Savezne vlade (u SFRJ)

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista