Arčibald Rajs nastavio da živi u Milanovcu

O nama je znao više nego mi sami, u Srbiji je, posle Prvog svetskog rata ostao iz ljubavi prema narodu, a da bi nas sačuvao od svih naših mana i slabosti u amanet nam je ostavio i čuveni politički testament namenjen srpskom rodu „Čujte Srbi!”.

Obeležena je stogodišnjica od završetka Prvog svetskog rata, ali ime dr Rodolfa Arčibalda Rajsa, osvedočenog prijatelja Srba, nije se mnogo spominjalo. Ovaj čovek, poreklom Nemac, obrazovanjem Švajcarac, po sopstvenoj želji sahranjen je na Topčiderskom groblju, pored Nade, deteta svog najboljeg prijatelja Alfreda Favra, dok mu je srce pohranjeno na Kajmakčalanu.

Iako nije imao svog potomstva, Favrina deca bila su njegovi naslednici. Iz te loze, imovinu dr Arčibalda Rajsa, forenzičara, doktora hemije, profesora Univerziteta u Lozani, čoveka koji je modernizovao srpsku kriminalističku policiju nasledilo je dvoje mladih ljudi iz Gornjeg Milanovca – Mirjana i Nikola Gačić. Oni su najveći deo Rajsove ostavštine ustupili Kriminalističko-policijskom univerzitetu u Zemunu, koji je naslednik Prve državne policijske škole, osnovane 8. februara 1921. godine, čiji prvi direktor je bio upravo Rajs.

– Doktor Arčibald Rajs došao je Srbiju 1914. godine posle austrougarskih zverstava u Mačvi i Prnjavoru na poziv ministra unutrašnjih dela Stojana Protića. S njim je, kao fotograf, došao i njegov prijatelj Alfred Favra. Oni su snimili zločine bugarske i austrougarske vojske i sa našim ratnicima boravili na Krfu, Solunskom frontu i Kajmakčalanu. Ta svedočenja objavljena su u novinama „Gazet d’ Lozan” što je doprinelo da se vidi istina o srpskom stradanju – objašnjava Nikola Gačić, Rajsov naslednik.

Kada se rat završio, Favra i Rajs nisu želeli da odu odavde. Kako Rajs nije hteo da se ženi, jer je svoj život posvetio profesiji, Albert je odlučio da sebi nađe suprugu. Otišao je u Švajcarsku i oženio Francuskinju Lujzu.

– Svi zajedno živeli su u vili „Dobro polje” na Senjaku. Alfred i Lujza imali su četvoro dece – Nadu, Ivana, Nikolu i Dimitrija – Serža. Nada je umrla sa šest godina, 1927. godine. Dve godine kasnije umro je i Rajs i tražio da se sahrani pored svoje mezimice – priča Nikola.

Rajs je bio nezadovoljan onim što se posle rata u državi radilo, posebno Pašićevom politikom, pa je napustio sve poslove i ostao samo da honorarno radi u Narodnoj banci kao veštak za falsifikovane novčanice.

Veliki poštovalac Srba stradao je nažalost od srpske komšijske psovke i bahatosti. Bivši ministar Milan Kapetanović, inače Pašićev saradnik i ratni profiter, počeo je da gradi kuću u blizini Rajsove. Kapetanović je terao neku građu zemljanim putem ka „Dobrom polju”, a Rajs je pokušao da špeditere usmeri ka kaldrmisanom putu udaljenom pet minuta odatle. Kapetanović koji je ovo radio kako bi izbegao da plati trošarinu izvređao je Rajsa i dobacio mu da je „niko i ništa u Srbiji”. Posle tih reči Rajs se srušio. Poslužitelj Jova i Lujza uneli su ga u kuću, ali je on ubrzo umro. Bilo je to 8. avgusta 1929.

Favrama se 1931. godine rodio sin Ivan, ali nije poživeo dugo. I on je sahranjen u grobnici na Topčideru.

– Nikola je poginuo kasnije, po njemu sam ja dobio ime. Jedino je preživeo Dimitrije – Serž. Dimitrijevom krštenju i osveštanju kuće na Senjaku prisustvovao je kralj Aleksandar Karađorđević – objašnjava Nikola.

Pred Drugi svetski rat Alfred i Lujza, Dimitrija – Serža šalju  u Ženevu. Uskoro i oni kreću za njim, ali pre odlaska iz straha od nemačke odmazde pale svu Rajsovu dokumentaciju, spise i fotografije o stradanjima Srba.

Krajem pedesetih počinje drugi deo priče.

– Iz sela Loznja kod Gornjeg Milanovca put Švajcarske i ujaka koji je imao kafanu u Ženevi uputila se i osamnaestogodišnja Slavka Gačić. To je bila tetka mog supruga Nikole, sestra njegovog oca. Prvog dana u Švajcarskoj upoznaje Dimitrija – Serža i njih dvoje ubrzo stupaju u brak. Kako Švajcarci nisu mogli da izgovore njeno ime, ona uzima ime Jola. Dugo godina radila je u parfimeriji Nine Riči, dok je Dimitrije radio na carini – priča Mirjana.

Kako Dimitrije – Serž i Jola nisu imali dece, preuzimaju brigu o sinu Jolinog brata, a Dimitrije mu po svom bratu daje ime Nikola.

– Teča Dimitrije i tetka Jola po odlasku u penziju osamdesetih godina vraćaju se u Jugoslaviju i pokušavaju da se vrate u vilu „Dobro polje”. Nisu uspeli jer je ona nacionalizovana i u njoj su živeli stanari. Teča odlučuje da kupi kuću u srcu Šumadije i to baš na Brdu mira u Milanovcu. Sa sobom donose i sačuvane Rajsove stvari. Mi smo ih pazili godinama i na kraju odlučili da ih predamo Kriminalističko-policijskom univerzitetu – kaže Mirjana. Priča da

je sasvim slučajno među stvarima našla originalni rukopis „Čujte Srbi” napisan na francuskom.

– Neobično je i to što je Rajs 1. juna 1928. počeo da piše ovaj rukopis, a na taj datum 2010. ja sam rodila blizance – ističe Mirjana.

Sada u kući u Milanovcu žive Mirjana i Nikola sa decom Teodorom, Markom i Nemanjom. Ni oni, iako im po testamentu pripada pravo, ne mogu da dobiju vilu „Dobro polje”.

Lujza i Alfred sahranjeni su u Ženevi, a Dimitrije i Jola u grobnici sa Rajsom, Nadom i Ivanom na Topčideru.