Svi smo u istom autobusu

Reklo bi se da je malo ljubavi u današnje vreme. Ipak, ima onih koji veruju da ljubavi ima. I to one nepokazive, niti javne, niti tajne, a tu je. U Beogradu demonstracije, u Banjaluci isto – i u Parizu. A Robert i Germa iz Francuske dolaze na Kosovo i Metohiju, dok im je Banjaluka postala drugi dom. Njih politike ne zanimaju. Oni su obični farmeri sa juga koji žele da pomognu potrebitima i da spoznaju istinu.

Upoznala sam ih u predvečerje letnjeg dana u Gračanici kada su se raspitivali kako da stignu u Staro Gracko. Pažnju mi je privukla majica vremešnog, običnog čoveka. Mapa Srbije i na francuskom gore, a na srpskom ispod mape piše „Kosovo je Srbija”. Mislila sam da su naše upoznavanje i razmena adresa formalni, kako to često biva. Međutim, kontakt smo održavali i najavili su mi dolazak sledeće godine. Bilo je to u danima kada manastir i cela Gračanica slave slavu. Oni putuju kolima. Nose mnogo slatkiša, igračaka, odeće. Spavaju u kolima na parkingu. Zamolili su samo za bezbedan parking i mogućnost da se istuširaju. Domaćin im je ustupio apartman na neodređeno. Išli su u gnjilanski kraj da odnesu pomoć porodici sa mnogo dece i tamo naišli na slavlje. Devojka koja je proslavljala punoletstvo živi u francuskom govornom području Švajcarske. Bili su dragi gosti. U manastiru su takođe bili među gostima za trpezom. Bili su začuđeni i ushićeni. Za nedelju dana boravka na Kosmetu novac nisu trošili. Novinarka ih je pitala ono što je sve interesovalo: Otkud njihova pažnja i interesovanje za našu muku, otkud želja da pomognu?

Nekada su išli u afričke zemlje i nosili pomoć. Jednog leta su odlučili da dođu u Bosnu i Hercegovinu, jer su čitali da je i tu bio nekakav rat. U Banjaluci, u kafiću, mladić im je ispričao svoju priču o tome kako su se s mukom izvlačili iz mesta gde su živeli zajedno sa Muslimanima. Svedočenje je bilo toliko potresno i upečatljivo da su sa sobom zauvek poneli neizbrisivu sliku dečakovih trauma. Jer taj mladić bio je za vreme rata u Bosni još dečak.

„Onda sam počeo da istražujem”, kaže Robert. „Čitao sam sve što sam mogao da nađem u biblioteci, na internetu, po časopisima. Shvatio sam da su me moji mediji obmanuli. Uvideo sam koju ste žrtvu podneli, vi Srbi na Kosmetu i oni u Republici Srpskoj. Svaki put kada dođem sve više se uveravam u to.”

Robert i Germa nastavili su da dolaze kod nas. U januaru, za praznike, uvek su u Banjaluci. Dobili su i pasoš. Osećaju se kao Srbi.

U Gračanici prikupljaju pomoć za bolesnu devojčicu iz Lipljana. Ko koliko može, to je nevidljivo, ali sakuplja se.

A onda, putujući iz Gračanice za Niš, autobusom koji vozi Srbin, a vlasnik je Albanac, u kome se vozimo zajedno svi – Goranci i Romi, Srbi, znatiželjni stranci i Albanci – spazih grafit. Kada se spušta niz brdo Veternik, napravljen je u novije vreme betonski bedem sa desne strane, a na njemu crnim sprejom napisano Hašim Putin. Dan uoči dolaska predsednika Putina u Srbiju. (Naravno, tekst je napisan latinicom, na albanskom). O motivima i osećanjima neću da razmišljam.

I neverovatna priča o britanskim pilotima koji su boravili na prištinskom aerodromu u vreme bombardovanja. Posle mnogo godina, kao penzioneri, došli su u Beograd da sretnu profesionalne Srbe sa kojima su sarađivali. Još jedna potvrda da savest proradi u čoveku kad-tad. Došli su da odaju poštovanje profesionalcima sa aerodroma i prećutno priznaju svoju nemoć jer su radili svoj posao za novac. Ovu satisfakciju niko neće videti niti hrabrost nagraditi. Sin jednoga od prisutnih, po svojoj skromnosti, možda neće ni svedočiti sve pohvale koje je čuo o svom ocu i njegovim kolegama.

Sve je to možda zapisano u master radu mlade Srpkinje u Danskoj koja je došla da istražuje šta je to zbog čega svi kažu „Kosovo je moje”, pa je intervjuisala Srbe, Albance i Turke. „Nebo nije svuda jednako plavo...” bio je odgovor onih koji se vraćaju i to je bio ključ za mladu Aleksandru.

Njena želja da se bavi ovim pitanjem, da nepristrasno postavlja ista pitanja Turčinu, Srbinu i Albancu, i da o tome obavesti daleki sever Evrope, za nas znači ljubav. I ljubav će pobediti. Jer, svi smo u istom autobusu... Ako ste dodali – „loncu”, to ste kazali vi, nisam ja.

Pesnikinja, živi u Nišu i Gračanici

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista