Surovi elitista

Pisao je, sedamdesetih godina prošlog veka, književnu kritiku za Politiku. Tada su samo najbolji kritičari pisali za naš najstariji list: Džadžić, Palavestra, Mišić, Gluščević, Mihiz... Kao pripadnik te stare i veličanstvene garde, i Draško Ređep, učenik i sledbenik velikog Dušana Matića, dao je izuzetan i nemerljiv doprinos afirmaciji moderne umetnosti. Ne čudi da je bio u NIN-ovom žiriju (tada je ovaj nedeljnik pripadao Politikinoj kući), u žiriju u kojem su zaista sedeli kritičari, koji je dodelio nagradu dvojici velikana, Crnjanskom i Kišu.

Sve što je vredelo u srpskoj i jugoslovenskoj književnosti na vreme je uočio i bezrezervno podržao. Smatrao je da kritika, po stilu, jeziku, po komunikaciji sa čitaocem, ne treba da zaostaje za prozom i poezijom, da i ona sama treba da predstavlja vrhunsko štivo, poslasticu za čitanje. Niko slatkorečitije, razbarušenije, maštovitije i zavodljivije nije pisao o tako velikim i ozbiljnim knjigama od njega. Osnovna Draškova teza jeste – mada je nikad nije eksplicitno izrekao – da književnost pišu najbolji za najbolje. U svom dugom kritičarskom poslu Draško je uglavnom bio za najbolje, bio je surovi elitista.

Bio je veliki putnik, tako da se njegova esejistička priča granala, tragom mu omiljenog pisca Rastka Petrovića, širom Evrope, od Pariza, Londona, Minhena, Madrida, Varšave pa do nezaobilazne Firence i Venecije. A kroz tu priču defiluje na stotine i stotine naših i stranih pisaca, slikara i filmadžija, poznatih i manje poznatih, među njima ponajviše onih s kojima se Draško družio. Spisak Draškovih prijatelja i poznanika je impozantan, kao da je njegov dom u Đirpanovoj 49 bio železnička stanica, u koju su neprestano pristizali putnici iz svih evropskih vozova.

Ćirpanova 49 postaće i ostaće naš najpoznatiji književni salon, posle onog Matićevog u Beogradu. Iako otvorenog, svetskog duha, Draško se uvek vraćao svojoj Vojvodini, duboko vezan za njenu masnu zemlju i plavo nebo. Onda je razumljivo zašto se Miloš Crnjanski, po povratku iz emigracije, već ostareo, nepoverljiv prema svakom, jer sumnja da će biti likvidiran, otvorio tada mladom Drašku Ređepu, otkrivajući se u svom mladalačkom izdanju, kao prgav i zajedljiv, ali melanholičan i utučen, kao duhovit i lucidan, ali i sa gorkim talogom odisejevske sudbine u ustima. Osim o Crnjanskom, Draško je ostavio lepe stranice i o drugim vojvođanskim piscima: Isidori Sekulić, Miroslavu Antiću, Žarku Vasiljeviću...

Kaže se da pesnici ne stare. Draško Ređep je pokazao da i kritičari ne stare. A to je moguće samo ako ste odavni, posvećeni zaljubljenik književnosti.