Kad nenormalno postane normalno

Kada su socijalisti pre četiri godine sklopili dil da podrže prvu, manjinsku vladu Vojislava Koštunice, liberalni Beograd horski je ponavljao da je na delu restauracija Miloševićevog režima i da će Koštuničino vreme ostati upamćeno jedino po toj nedoličnoj aktivnosti. Komentatori zapadnih medija su tvrdili da socijalistička podrška manjinskoj vladi znači da „država žrtvuje veliki deo ugleda koji je stekla u inostranstvu za vreme vlade Zorana Đinđića” i da je očigledno da se Srbija „vraća korenima koji su je u poslednjoj deceniji 20. veka odveli u izolaciju...”. Ta vlada je do kraja optuživana zbog saradnje sa socijalistima i flertovanja sa radikalima, mada je imala i neke rezultate, kao što je bila uspešna ocena Evropske unije u Studiji o izvodljivosti, početak pregovora o Sporazumu o pridruživanju, te donošenje mnoštva zakona u skladu sa evropskim.

Do kakve je promene došlo za samo četiri godine! Od nedelje uveče, otkako su obelodanjeni rezultati parlamentarnih izbora u Srbiji, o socijalistima se u proevropskom bloku govori sa poštovanjem. Dragoljub Mićunović bio je pre neko veče na Televiziji B92 pun hvale za „mlade ljude koji žele da reformišu tu stranku, koji žele da budu koristan, prihvatljiv partner za Evropu i za sve”. Za samo 48 sati postalo je maltene pitanje prestiža pohvaliti socijaliste kao neophodne koalicione partnere koji će tek omogućiti stvaranje moderne, evropske Srbije. Funkcioneri DS-a utrkuju se da pred TV kamerama naglase kako su njihovi odnosi s „Miloševićevim naslednicima” uvek bili fer i korektni, rado se prisećaju anegdota sa zajedničkih putovanja, pre svega onih po zemljama EU, i prepričavaju zajedničke doživljaje iz Saveta Evrope. Puna su im usta brige za sada osujećena radnička prava i obećanja da će socijalistima omogućiti prijem u Socijalističku internacionalu. Ne dao bog da se neko usudi da ih podseti da im je pre tri godine jedan od razloga za napuštanje parlamenta bila i socijalistička podrška vladi – Šutanovac je tada prezrivo govorio da DS neće davati kvorum koaliciji koja se uvek i oko svega tako lako dogovori sa socijalistima (i navodno opozicionim radikalima)... Božidar Đelić iz Pariza prekjuče tvrdi da su DS i SPS jedni drugima prosto suđeni, jer „mi u osnovi imamo istu ideologiju – levičarsku”.

Ono što nije bilo dozvoljeno sada je dozvoljeno, nenormalno je postalo normalno, neukusno ukusno.

To najbolje demonstriraju politički analitičari koji su SPS demonizovali i raspaljivali prezir prema „najodgovornijima za krvavi rat na Balkanu i naslednicima Miloševićeve politike”. Sada su se pretvorili u savetnike, zastupnike interesa Ivice Dačića i njegove stranke. Tako ubeđuju socijaliste da im je ovo bogomdana prilika da „operu” biografije ako se pridruže evropskom putu i širokogrudo im obećavaju oprost grehova i zaborav bez obzira na to što se ni u jednom trenutku nisu odrekli ni Miloševića, ni njegove politike.

Svejedno, zapadni prijatelji nisu zlopamtila. Ni oni ne štede komplimente, puni razumevanja rastrčali su se, sve u želji da odobrovolje socijaliste.