Sećanje na akademika Mihaila Markovića

Kao generacija koja je stasavala u Beogradu posle već istorijske 1968. godine, imali smo privilegiju da živimo u vremenu i gradu u kojem je živeo i radio i Mihailo Marković.

Kao mladić je zaorao, a kao antifašista, filozof, rodoljub, antiglobalista i trajno posejao seme koje klija iznad vekova.

Neobavešteni kažu da se upokojio 7. februara 2010., u 87. godini. Za one pak, koji su imali susrete sa uvaženim Mihailom Markovićem, bilo kroz nauku, objavljene spise, od kojih neki od značaja za nauku još nisu prevedeni na srpski, kroz borbu za očuvanje luče levice, antifašizma, globalizma, novog ropstva, bilo kroz susrete na javnim mestim – on živi kao i sva lepa sećanja.

Biografi kao biografi, u prigodnim prilikama govore o profesionalnim dostignućima. Mi, koji smo na njegovom tragu skupljali dragocene iskre istinskog čovekoljublja pamtimo ga kao nastavljača opredeljenja oca Milutina, koji se kao grafički radnik u Americi uključio u revolucionarnu organizaciju „Industrijski radnici sveta”, pa ne čudi što je prošao sve staze izvornog levičara: skojevac, beogradski ilegalac koji iz okupiranog Beograda organizuje odlazak osamdesetak beogradskih omladinaca na slobodnu teritoriju, postaje kapetan prve klase, kritičar staljinizma i svakog dogmatizma, jedan od najznačajnijih naših, pa i svetskih filozofa. Pamtimo ga po jednostavnosti, skromnosti i svemu onome što je nosio u svom renesansnom biću.

Akademik Marković razbijao je stereotipe. Imao je vremena za nekadašnje studente, za šahovsku partiju u Beogradskom šahovskom klubu i, naročito za koncerte na Kolarcu – balkon desno, sredina. Početkom devedesetih godina prošlog veka, u vreme kada se stvaralo divno prijateljstvo između nas, relativno mlađih zatočenika ideja koje je zastupao akademik Marković, i Dušana – čika Duleta, mlađeg Mihailovog brata, shvatili smo otkuda ta svestrana interesovanja braće Marković. Naime, tri brata, Mihailo, Momčilo i Dušan, odrastali su u roditeljskom domu ispunjenom ljubavlju, radom, bogatom bibliotekom i kolekcijom gramofonskih ploča, a i očevo solidno znanje engleskog jezika učinili su svoje, pa su muzika, literatura i strani jezik došli prirodno kao lišće drvetu.

Na dan kada sećanje na ovozemaljski ljudski hrast ulazi u desetu godinu podsećamo na briljantnog filozofa, profesora Beogradskog i više svetskih univerziteta, akademika SANU i organizatora Korčulanske letnje škole i časopisa „Praksis”.

Sresti akademika u autobusu ka Senjaku ili Kalemegdanu, na biletarnici, u knjižari „Geca Kon”, u antikvarijatima „Akademije” i „Jugoslovenske knjige” koje je uništio tranzicioni neoliberalni cunami protiv kojeg se svim bićem, rečju i delom borio, bilo je veliko zadovoljstvo. I privilegija. Bio nam je orijentir, zračio je mladošću ideja, usmeravao nam je čitalački ukus, društveni angažman, osmišljavanje sutrašnjice. Sveža su sećanja na nekoliko susreta akademika Markovića sa mlađanim aktivistima, na angažovanje u vreme oružane agresije NATO, o ugledu koji je uživao u svetu, o doprinosu da se u širem kontekstu sagleda tragedija, ne samo našeg naroda, o nelegalnom i nelegitimnom Haškom tribunalu. Bio je čovek dijaloga, uvek sa beležnicom, prepoznatljiv po pohabanoj kožnoj torbi iz koje su često virili listovi, divan slušalac i sagovornik kada bi se osmelili da pokrenemo neku temu, ali i sasvim određen, opredeljen, onakav kakav je bio i 1962. godine, kada se zamerio svojim „drugovima”, i 1995. godine kada je udaljen sa Filozofskog fakulteta koji mu je život značio, i da ne spominjemo principijelni razlaz sa „službenom levicom”. Ostao je veran svojoj mladosti, zato je za nas uvek bio mlad, a to je pokazivao i pisanjem programskih dokumenata za dve stranke levice.

I, gle, kakva simbolika: ceo časni život Mihailo Marković jurišao je na nebo, i poslednje objavljeno delo nosi naslov „Juriš na nebo”.

Ranko R. Spalević,
književnik, izdavač