Unikatni predsednik nezahvalne Srbije

Aleksandar Vučić je u septembru izjavio da je njegova politika o Kosovu i Metohiji u narodu doživela poraz, čime je nametnuo raspravu o tome kako bi trebalo da se ponaša predsednik koji priznaje da nema podršku u rešavanju najkrupnijeg problema države. „Rezultat na semaforu je loš”, izjavljuje Vučić pošto ispitivanja kažu da većinska javnost Srbije podržava koncept „zamrznutog konflikta” i ne mari mnogo za njegov nedefinisani plan o razgraničenju.

Kupujući vreme, Vučić se žali na nezahvalan narod koji nije u stanju da razume vođu. Govoreći pred glavnim odborom SNS-a predsednik je neuspeh pripisao Srbima „koji više vole da kukaju, da plaču nad nečim što je ostalo daleko, nego da imaju nešto u svojim rukama”.

Trebalo bi da to bude krešendo marketinške poruke o narodu koji nije u stanju da prati svog neumornog političkog prosvetitelja i vizionara. Problem je u tome što Vučić dobro zna da ima sasvim dovoljno onih koji jedva čekaju da se kosovski problem pošalje u arhive, ali to nije ona biračka većina kojom bespogovorno vlada.

Građani ni danas ne znaju kakvu su politiku porazili, ali u skladu sa svojim borilačkim kredom Vučić nastavlja dopuštajući da ga hvataju u nedoslednosti. Čas izjavljuje da ga ne interesuju zahtevi pet miliona, čas ponavlja da neće protiv volje naroda. „Ja pod pritiscima neću da radim i po tome se razlikujem od svih drugih.” Potom kaže da neće postojati „nijedno rešenje ukoliko ga ne prihvati većina naroda”.

Ovo cik-cak kretanje unikatnog predsednika koji za sebe kaže da se razlikuje „od svih drugih” nagoveštava da je u toku još jedan propagandistički manevar, poput onog o lenjim Srbima koji bi trebalo da čitaju Vebera i nauče protestantsku etiku rada. Sve je još začinjeno patetikom, pošto Vučić – koji za sebe još kaže da je „pokazao da najbolje poznaje Srbe” – već zna da će, kakvo god rešenje da bude, to biti njegov kraj u politici: „Srbi su takvi. Srbi mi nikada neće oprostiti svoju bolju budućnost i mir.” „Sasvim sam siguran da za bilo kakvu odluku o Kosovu neću imati ni razumevanja niti većinsku podršku našeg naroda, ali siguran sam da ću za to imati drugačije sagledavanje u budućnosti i drugačije sagledavanje kroz istoriju moje uloge i onoga što je moglo i trebalo da se uradi”, skromno ocenjuje svoju mesijansku ulogu jedinstveni poznavalac srpskog mentaliteta.

No, bez obzira na predviđanje sopstvenog kraja – zbog Kosova – predsednik ne odustaje, uprkos izgubljenoj prvoj rundi i mogućnosti „da ne dobije novu šansu”. Kako nije najavio neku novu inicijativu, nastavlja sa politikom koju je narod porazio. Kako onda misli da dobije podršku?

Na referendumu o sporazumu sa Prištinom koji bi ponudio građanima? Teško. Suviše dugo je učestvovao u raspirivanju nacionalnog projekta da bi za kratko vreme mogao da poništi široko uvreženo raspoloženje protiv bilo kakvih pregovora sa okupatorima svete srpske zemlje.

Mogao bi jedino da svoj plan progura u Narodnoj skupštini, gde bi mogao da dobije dvotrećinsku većinu – kao Zoran Zaev u makedonskom Sobranju povodom Sporazuma iz Prespe sa Grčkom, ili kao Milo Đukanović u Parlamentu Crne Gore povodom ulaska u NATO.

Pragmatizam je Vučić ostavio za sutra. Procenjuje da mu je danas neophodniji populizam.

Predsednik kaže da neće da se „igra” kao oni u Makedoniji sa konsultativnim referendumom oko imena kojim je rešen 27 godina dug spor sa Grčkom. Plebiscitom na kome narod kaže da je protiv toga, a „vi to onda izglasate u Skupštini”. „Ja to nikada ne bih uradio”, kaže Vučić, koji simptomatično – rekao bih po savetu Rusije – nije zdušno pozdravio Sporazum iz Prespe koji uklanja jednu neuralgičnu tačku regiona i nesumnjivo predstavlja doprinos opštoj stabilnosti zapadnog Balkana. „Građani su se odlučili za neku drugu opciju”, drži Vučić lekciju makedonskom premijeru Zaevu. „Kada referendum ne uspe, vaše je da konstatujete da referendum nije uspeo i da se to demokratski saopšti. Da je u Srbiji postojao bilo kakav referendum i da smo dobili 48–49 odsto, a druga strana 52–51, moje je da podnesem ostavku i kažem: – Referendum u skladu sa zakonom i Ustavom nije uspeo.”

Sve je, dakle, u formi. Pošto u Srbiji nije održan referendum na temu Kosova, Vučić nema povod da podnese ostavku. Ni reči o tome da bi, pošto je javno priznao da ga je narod porazio, mogao da ponudi ostavku – što bi bio moralni čin. „Ne možete da idete protiv naroda”, izjavljuje ove nedelje predsednik, nastavljajući da komentariše Makedoniju. Zašto onda još od septembra ide protiv naroda? Zašto smatra da se ostavka na njega ne odnosi, bez obzira na to što su se srpski građani takođe opredelili za neku opciju koja nije predsednikova.

Sve to Vučić dobro zna. Ali njega, sam je rekao, ne interesuje šta ima da kaže „pet miliona”, pa nastavlja demagošku igru. Zašto bi ga zanimalo što nema opštu podršku za jednu od ključnih odrednica svoje politike – sporazum oko Kosova.

Davno je rekao da nije fasciniran protestima na koje su pozvali „najnepristojniji ljudi i nasilnici”, da neće popuštati „tim vašim glupostima” i vaninstitucionalnim pritiscima, da sa „lopovima” iz opozicije neće da razgovara. Oslanjajući se na selektivnost nedopustivu šefu države, kaže još da je spreman da čuje šta imaju da kažu nezadovoljni ljudi, mahom iz njegove generacije.

Novi unutrašnji dijalog? Kao onaj o Kosovu? Ne, hvala.

Vučić nastavlja da se bori na runde sve dok njemu naklonjene „sudije” ne proglase da je borbu za Kosovo dobio na poene. Navijam da pobedi, ali ne na ovakav mešetarski način. Gde je Vučiću hrabrost za koju kaže da ga čini „različitim od svih drugih”? Kuraž – ako se to tako zove – troši tamo gde ne bi smeo.