Dočekati penziju na gradilištu

Iz direkcije u Moskvi javili su nam u Ufu da stiže inženjer Nikola koji bi trebalo da pomaže direktoru gradilištu. Da mu bude glavni saradnik a ja sam dobio zadatak da mu pronađem stan.

Ujutru kad je došao, vozač ga je odvezao do stana gde se odmorio par sati i potom se pojavio na gradilištu. Rekao je zadovoljan smeštajem. Bio je srednje visine, star oko 60 godina, ne preterano sed, sa velikim brkovima, slabo pokretljiv, verovatno zbog viška kilograma.

Direktor mi je jednom prilikom rekao da je očekivao inženjera višeg ranga jer Nikolino iskustvo nije iz oblasti visokogradnje. Brzo je bilo jasno da on ne može da bude drugi čovek gradilišta iako se trudio i nadao se da će uspeti da se dokaže. Nekoliko puta se desilo da zaspi tokom sastanka na kome su planirane aktivnosti za naredni dan. Direktor gradilišta nije odmah reagovao, ali mi je rekao da nema sreće sa pomoćnicima kao što nije imao ni u Jekaterinburgu.

Posle nekoliko nedelja Nikoli nije bilo dobro i prebačen je u bolnicu.  Lekari su rekli da ima vodu u plućima i da mora odležati bar desetak dana. Generalni direktor je sugerisao da se inženjer prebaci u Srbiju kad mu se zdravstveno stanje malo poboljša jer čovek sa takvim zdravljem ne može da radi u specifičnim klimatskim uslovima.

Neki njegovi poznanici govorili su direktoru gradilišta da je Nikola dugo godina radio po gradilištima u svetu, bio je Libiji i Ukrajini, i pitali se zašto je pod stare dane morao da dolazi u Ufu, zar nije obezbedio za mirnu starost?

Svi su mislili da treba da se vrati u Srbiju, da živi mirno i kontroliše svoje zdravlje, ali je on uporno govorio da se oseća dobro, da mu nije ništa i da može da odgovori na sve zahteve posla. I meni je rekao da ne kupujem povratnu kartu dok ne razgovara sa generalnim. Ipak, taj razgovor nije ništa promenio i on je poslat nazad u Srbiju.

Na kraju i on je shvatio da mora da putuje. Troškovi njegovog dolaska i boravka u Ufi su bili veći od njegove zarade. Direktor je ipak odluči da mu damo određenu svotu za neophodne troškove.

Bilo mi je žao, kroz glavu mi je prolazilo da svi mi koji pečalbarimo po svetu možemo doći u sličnu situaciju. Na dan kada je trebalo da putuje probudio me rano ujutru telefonom i tražio da zovem policiju jer mu je neko ukrao kofer. Stanovao je na četvrtom spratu, kretao se sporo, a zgrada nije imala lift. Sneo je prvo kofer na ulicu a onda se vratio po torbu. Kad je sišao sa torbom, kofera nije bilo.

U koferu je bila jakna a u njoj ono malo novca što smo mu isplatili.

Kada je sleteo u Beograd on nije imao novca da dođe do Grocke. Na sreću jedan radnik je putovao zajedno sa njim i i dao mu novac za kartu do Grocke. Zvao sam predstavništvo u Beogradu i molio da pozovu na Nikolu i da provere da li je došao kući, da li je sve u redu. Oni su zvali ali je bio nedostupan. Ipak, jedan poslovođa me sutradan obavestio da je Nikola stigao kući i da je sve u redu.

On mi je rekao da je Nikola u teškoj materijalnoj situaciji. Živi sa ženom u istoj kući, zvanično su i dalje u braku, ali već dugo vremena ne komuniciraju. Pravo na penziju će steći tek za nekoliko godina.

Ima dva odrasla sina, jedan je radio u Austriji i tamo je ima neke probleme o kojima Nikola nije hteo da govori. Drugi sin živi u Beogradu, počeo je neki biznis a Nikola mu je dao svu ušteđevinu. Sin je podigao nekoliko kredita ali se ispostavilo da je investicija pogrešna.

Kuća koju je sagradio u Grockoj i u kojoj žive on i žena nalazi se pod hipotekom. Lošeg je zdravstvenog stanja, nema nikakvih prihoda i posao mu je preko potreban.

Opet mi je kroz glavu prošla misao da tako nešto može da zadesi bilo koga od nas koji radimo po gradilištima daleko od kuće. Svaki dan radimo i mislimo da od siromaštva spašavamo svoju budućnost, a novcem koji zaradimo osiguravamo mirnu starost. Poželeo sam da se to nikome ne desi a Nikoli da ga posluži zdravlje i da radi do penzije.

Taj isti poslovođa mi je posle nekoliko meseci rekao da je Nikola dobro i da je ponovo pronašao posao u Rusiji.

Goran Antonić, Rusija