Nebeski letač i seoski hroničar

Za četiri decenije letačkog staža, Bogoljub – Boća Višnjić je upravljao brojnim tipovima letelica – od sportskih i poljoprivrednih aviona do „džambo džeta”. Ovaj pilot u penziji, rođen 1928. godine, leteo je, između ostalog, iznad ratnih zona, vozeći piliće iz Beča u Teheran. U trenucima opasnosti je iskakao iz jedrilice s padobranom i sletao u travu nadomak stokholmskog aerodroma, a doživeo je i da mu mladunče majmuna postane „kopilot”.

Na sve to, nedavno je priredio monografiju o rodnom selu Brajkovcu kod Lazarevca, i to u – 90. godini.

Iščekujući da mu reporteri „Politike” postave pitanja, obratio nam se vazduhoplovnom komandom na tečnom engleskom: „Your controls”. I potom ispričao da je sve počelo u detinjstvu, kad je bio fasciniran posmatranjem ptica. Po okončanju osnovne škole u Brajkovcu i srednje ekonomske u Beogradu, uz partizanski staž u toku rata, upisuje pilotsku školu u Rumi. Od te 1948. do penzionisanja 1990. godine uknjižio je 18.000 sati letenja na raznim avionima i 600 sati na jedrilicama.

„Najkraći let mi je trajao devet sekundi, na beogradskom aerodromu Lisičji jarak, a najduži 12 sati i deset minuta, od Meksiko Sitija do Beograda”, kaže Višnjić.

Po okončanju školovanja, pedesetih godina, najviše je leteo na jedrilici. Jednu je čak i šlepao u vazduhu, posle potpisivanja Balkanskog pakta 1953. između SFRJ, Turske i Grčke. Tada je sportskim avionom odšlepao jedrilicu pančevačke „Utve” – jugoslovenski dar turskoj avijaciji. Transport je trajao 32 sata.

Budući da je u vojsci završio i kurs poljoprivredne avijacije, najpre se profesionalno oprobao u tom resoru. Na prvom letu je dobio zadatak da iz jednomotornog „junkersa 35” DDT-jem poprska Dedinje, uoči posete cara Etiopije Hajle Selasija Titu. U putničku avijaciju je prešao 1959. godine, da bi u Jatu ostao do penzije. Putnike je prevozio u svim vremenskim uslovima – danju, noću, po vetru, magli, kiši...

Jedna od najkritičnijih situacija mu se desila na letu od Dubrovnika do Stokholma, sedamdesetih godina. Iz Jata su odlučili da tom prilikom uobičajeni DC-9 zamene „boingom 707”, zbog većeg kapaciteta. Međutim, kontrolor u Stokholmu, podrazumevajući da stiže DC-9, uputio je avion na pistu podesnu za taj tip aviona, ali – isuviše kratku za „boinga”.

„Shvativši šta se dešava, kopilotu sam poverio upravljanje, a ja sam zalegao na papučice kočnica. Uspeli smo da skrenemo s piste na travu, gde je bilo dovoljno mesta da se zaustavimo. Samo je guma stradala. Tad sam osedeo”, kaže Boća.

Leteo je Boća i u jeku iračko-iranskog rata, prevozeći žive piliće za Teheran, u pratnji iranskih borbenih aviona. Takođe, transportovao je nekoliko tovara nameštaja iz Venecije i pedesetak torti iz Pariza u Centralnoafričku Republiku, za potrebe ustoličenja Žan-Bedele Bokase. U sećanju mu je i transport 70 živih bikova iz SFRJ u Jemen, za tamošnju vojsku.

„Bikove je ubacivao Brazilac specijalno angažovan za tu priliku a iz aviona su izbačena skoro sva sedišta. Nekoliko dana pre toga je bio zemljotres u Jemenu, pa je Crveni krst spakovao dve-tri tone lekova i ćebadi kao humanitarnu pomoć. Planirano je da se ukrca i jedna naša predstavnica diplomatskog kora koja bi ih uručila. Ali, videvši da postoje samo dva sedišta i da će leteti sa 70 bikova, odustala je, a mene su ovlastili da uručim pomoć”, kroz smeh priča Boća.

Možda i najživopisniji let mu je bio kad je iz Diseldorfa za potrebe Instituta „Torlak” prevozio mladunce majmuna.

„U avionu smo bili samo kopilot i ja, pa smo ostavili otvorena vrata kabina. Odjednom, na ulazu u pilotsku kabinu smo videli majmuna koji se oslobodio iz kaveza. Gledao me je pravo u oči. Samo što ne pita sme li da uđe. Postavili smo ga da sedi s nama. Sve vreme je radoznalo gledao u instrumente”, kaže Višnjić.

Kad jedrilica juri pilota

Prilikom leta jedrilicom 1953. godine, Bogoljub Višnjić je bio prinuđen da posegne za padobranom, jer je letelica upala u kovit.

„Iskočio sam sa 1.500 metara, a padobran mi se otvorio tek na oko 350 metara. Do tog trenutka, jedrilica se sve vreme obrušavala na zemlju nedaleko od mene, kao da me juri. Prizemljio sam se dvestotinak metara dalje od mesta gde je pala, u selo Šarlinci kod Leskovca”, kaže Višnjić.

Sve to je videla seljanka koja je nedaleko odatle čuvala stoku. Revnosno je dojavila lokalnim čelnicima da je „pao avion bez motor”. Hitro je poslata patrola koja je uhapsila Boću. Pošto u selu nije bilo pritvora, zaključali su ga u magazu s kukuruzom. Na kraju, pokazalo se da Boća nije nikakav špijun ili kakav sličan sumnjivac.