Povratak raketa

Sporazum o uništenju i zabrani proizvodnje raketa kratkog i srednjeg dometa (INF) koji su 1987. potpisali tadašnji predsednici SAD i Sovjetskog Saveza Ronald Regan i Mihail Gorbačov neopozivo je stvar prošlosti. Uskoro će utihnuti i priče o tome ko ga je kršio, u kojim prilikama i s kojima namerama. Ostaće tek da lebdi pitanje: da li je takav sporazum uopšte primeren sadašnjim vremenima, ili su ga „pojeli” tehnološki razvoj i nezasitost proizvođača naoružanja?

Ako je u trenutku potpisivanja INF i imao za cilj da spreči eventualni novi rat, ubrzano širenje NATO-a prema ruskim granicama i uspostavljanje novih američkih vojnih baza na tlu Evrope učinio ga je u velikoj meri neadekvatnim. Uostalom, ako je 1987. direktno suočavanje dve moćne sile izbegnuto, to nije važilo za njihovo ogledanje u trećim zemljama, što su obe iskoristile u nemaloj meri. Dešavanja u Siriji najsvežiji su primer.

Prvi znaci da se na relaciji Vašington–Moskva dešava nešto neuobičajeno javili su se minule jeseni kad su zvaničnici SAD postavili Rusiji ultimatum u kojem su jasno zahtevali obustavljanje proizvodnje nove rakete kodnog naziva 9M729. Po Amerikancima, u pitanju je letelica koja izlazi iz okvira sporazuma o zabrani upotrebe raketa sposobnih da cilj gađaju na udaljenosti između 500 i 5.500 kilometara.

Nametnulo se pitanje: da li je američko istupanje iz INF zaista inicirano postojanjem 9M729, na šta Amerikanci, za sada, nemaju adekvatan odgovor, ili je u pitanju želja oružara u SAD da za svoje buduće proizvode slične namene obezbede kupce u inostranstvu. Pre svega, među evropskim partnerima. Kako drugačije protumačiti ton ultimatuma za koji su mnogi analitičari mišljenja da je sročen upravo tako kako bi ga u Moskvi glatko odbili? To se i desilo. Najviši zvaničnici Pentagona već su saopštili kako ih više ništa ne sprečava da krenu u novu trku u naoružanju, navodeći da proizvođači iz te branše, a pre svih „Lokhid Martin” i „Rejtion”, svakako imaju šta da ponude.

U istom svetlu moguće je tumačiti i inicijativu dvojice američkih kongresmena kojom se traži da se njihova zemlja povuče i iz Dogovora o strateškom ofanzivnom naoružanju, koji su 2011. u Pragu potpisali Barak Obama i Dmitrij Medvedev. SAD i Rusija su se tada obavezale da smanje broj atomskih bojevih glava do 1.550, a broj nosača balističkih i interkontinentalnih raketa do 700.

Očigledno je da je Rusiji oreol gubitnika „hladnog rata” postao pretežak. Lagano, posebno od trenutka dolaska Vladimira Putina na njeno čelo, Rusija se vratila na pozicije koje je zadobila pobedom u Drugom svetskom ratu. Istovremeno, moć koncentrisana u rukama administracije u Vašingtonu topila se, polako ali neumitno.

Saznanje da Rusija i SAD poseduju raketno naoružanje sposobno da dosegne protivnika na bilo kojoj tački na zemaljskoj kugli nije novost. Problem je, međutim, to što slične „smrtonosne kapacitete” sada poseduju i neki drugi. Pre svih Kina, Iran, Severna Koreja… A ove zemlje, kao ni Rusija, nisu više spremne da prihvataju SAD za neprikosnovenog vladara planete. U odnosu na pomenute, slučaj evroazijskog džina postao je prilično benigan.

To i nameće pitanje: zašto administracija u Vašingtonu i dalje smatra da joj glavna opasnost preti s evropskog istoka? Reč jeste o najvećoj državi na svetu, ali iz Moskve ne stižu nikakvi signali o eventualnom raketiranju SAD. Ali, zato stižu s Korejskog poluostrva, sa Bliskog istoka... Da li odgovor na gornje pitanje leži u saznanju da bi eventualno animiranje običnih Amerikanaca za neko novo, možda i odlučno ratovanje, najviše uspeha imalo ukoliko bi im se kao protivnik ponudila Rusija? Pa makar ona to i ne bila?

Rusi nisu ostali gluvi na američke optužbe i ne kriju da bi nova trka u naoružanju i njima mogla da bude prihvatljiva. Imaju i oni dovoljno kupaca. Ipak, u Kremlju insistiraju na tome da projekat M9729 ni po čemu ne izlazi iz okvira INF, i da Amerikanci svoje optužbe baziraju na nedokazivim tvrdnjama. Istovremeno, ukazuju na to da u Vašingtonu ne čine ništa ne bi li sprečile američke oružare da krše ovaj sporazum.