Janko Katić – desna ruka vožda Karađorđa

Ka­da je knez Te­o­do­si­je Marićević na Sre­te­nje 1804. go­di­ne sa­zvao vi­đe­ni­je Sr­be u ja­ru­gu skri­ve­nu od tur­skog oka na ima­nju kod Ora­šca, na skup je po­hi­ta­lo ono ma­lo pre­o­sta­lih kne­zo­va ko­je ja­ni­ča­ri ni­su sma­kli u se­či. Me­đu nji­ma je bio i Jan­ko Ka­tić, de­sna ru­ka vo­žda Ka­ra­đor­đa. Od rod­nog se­la Ro­ga­če kod So­po­ta do Ora­šca, gde je tog da­na po­dig­nut Pr­vi srp­ski usta­nak, de­li­lo ga je oko dva sa­ta ho­da.

U spo­men na ovog ve­li­kog ju­na­ka ko­ji je u bor­bi za oslo­bo­đe­nje Sr­bi­je po­gi­nuo 1806. op­šti­na So­pot da­nas za­jed­no sa SUB­NOR-om Be­o­gra­da, udru­že­njem ko­je ga­ji tra­di­ci­je svih oslo­bo­di­lač­kih ra­to­va, or­ga­ni­zu­je sve­ča­nost. Ma­ni­fe­sta­ci­ja je kod Ka­ti­će­vog spo­me­ni­ka. 

– Jan­ko Ka­tić je, u kru­gu lju­di ko­ji su or­ga­ni­zo­va­li Pr­vi srp­ski usta­nak, bio naj­bli­ži Vo­ždov sa­rad­nik, ali se o nje­mu ma­lo zna. Za­to i že­li­mo da se vi­še sa­zna o lju­di­ma ko­ji su uče­stvo­va­li u oslo­ba­đa­nju Sr­bi­je. Naj­zna­čaj­ni­ji voj­vo­da iz na­šeg kra­ja je Jan­ko Ka­tić, uče­snik Pr­vog srp­skog ustan­ka, ali ni­je i je­di­ni. U ovoj bor­bi za oslo­bo­đe­nje od tur­skog rop­stva osta­lo je za­pam­će­no još tro­je Ka­ti­ća iz Ro­ga­če – pri­ča Ži­vo­rad – Ži­ka Mi­lo­sa­vlje­vić, pred­sed­nik op­šti­ne So­pot.

Sa Ka­ra­đor­đem i Va­som Ča­ra­pi­ćem, Jan­ko je bio ini­ci­ja­tor ustan­ka. Po­sto­je za­pi­si da je bio naj­bli­ži Vo­ždu i da bez raz­go­vo­ra sa njim Ka­ra­đor­đe ni­je ni za­po­či­njao ni za­vr­ša­vao dan. 

Za­jed­no su uče­stvo­va­li u bor­ba­ma na Rud­ni­ku, Ba­to­či­ni, Ja­go­di­ni, Top­či­de­ru, u op­sa­di Be­o­gra­da, osva­ja­nju Po­ža­rev­ca, Sme­de­re­va... 

Od osta­lih voj­vo­da iz­dva­jao se raz­bo­ri­to­šću i te­žnjom za pra­vič­nom i pa­met­nom upra­vom. Bio je i je­dan od ma­lo­broj­nih pi­sme­nih usta­ni­ka, do­bar go­vor­nik i vešt pre­go­va­rač. Per­fekt­no je go­vo­rio tur­ski. Omi­ljen i po­što­van u srp­skom na­ro­du, ali i me­đu vi­đe­ni­jim lič­no­sti­ma tur­ske, ru­ske i austrij­ske upra­ve.

Me­šta­ni Ro­ga­če su mu, uz po­moć pred­sed­ni­ka Ži­ke,  2004. go­di­ne po­di­gli do­sto­jan spo­me­nik, de­lo va­ja­ra Mi­lan­ka Man­di­ća, u cen­tru Ro­ga­če, na ne­ko­li­ko ko­ra­ka od naj­sta­ri­je zgra­de. 

Okru­žen bo­ro­vi­ma, Ka­tić nad­gle­da sr­ce Ro­ga­če, me­sta ko­je je u sva­kom od pret­hod­nih ra­to­va iz­ne­dri­lo ju­na­ke. Na tri­de­se­tak me­ta­ra od ovog spo­me­ni­ka je obe­lež­je po­dig­nu­to po­gi­nu­li­ma u Dru­gom svet­skom ra­tu, dok na bla­gom uz­vi­še­nju iz­nad cen­tra u Cr­kvi Sve­te Tro­ji­ce po­či­va­ju ko­sti 600 rat­ni­ka pr­vo­po­zi­va­ca pa­lih na Ko­sma­ju 1914.  

– Sve­do­če­nje o Jan­ku Ka­ti­ću za­sno­va­no je na knji­zi ko­ju je ura­dio Mi­li­vo­je Ka­tić, po do­ku­men­ti­ma na­đe­nim u ar­hi­vi­ma. Za sa­da ne­ma po­u­zda­nih po­da­ta­ka na osno­vu ko­jih se mo­že utvr­di­ti po­re­klo ove po­ro­di­ce. Na­rod ima ne­ko­li­ko ver­zi­ja. Pre­ma jed­nom pre­da­nju, Ka­ti­ći su se do­se­li­li sa Sta­rog Vla­ha, iz ju­go­za­pad­ne Sr­bi­je, dok im je pr­vo­bit­na po­stoj­bi­na bi­la Cr­na Go­ra. Pre­ma dru­goj ver­zi­ji, po­re­klom su iz Her­ce­go­vi­ne, a po tre­ćoj – sa Ko­so­va. Zna se da se Jan­kov otac Jo­van u Ro­ga­ču do­se­lio po­lo­vi­nom 18. ve­ka. Ve­ći­na isto­ri­ča­ra sma­tra da je on imao tri si­na, Mar­ka, Jan­ka i Ste­va­na, ali ima i onih ko­ji tvr­de da je imao i če­tvr­tog Ni­ko­lu – pri­ča Živ­ka – Ci­ca Ma­ri­čić, čla­ni­ca Op­štin­skog ve­ća So­po­ta za­du­že­na za kul­tu­ru i obra­zo­va­nje, o ži­vo­tu, po­re­klu, na­či­nu ra­to­va­nja, lju­ba­vi­ma i po­gi­bi­ji Jan­ka Ka­ti­ća. Ona je i pro­fe­sor­ka srp­skog je­zi­ka i knji­žev­no­sti ro­dom iz Ro­ga­če. 

Jed­ni sma­tra­ju da je Ni­ko­la Jan­ku brat po maj­ci, a dru­gi da je bio Jan­kov se­strić do­ve­den u Ka­ti­će ili čak i „uljez” u ovoj fa­mi­li­ji. U sva­kom slu­ča­ju, u Ro­ga­či su u to vre­me ži­ve­la dva čo­ve­ka po ime­nu Ni­ko­la Ka­tić. O to­me sve­do­če dva gro­ba, je­dan je u por­ti ro­gač­ke cr­kve. Taj Ni­ko­la bio je voj­vo­da, knez i su­di­ja. Dru­gi Ni­ko­la sa­hra­njen je na ro­gač­kom gro­blju. 

– Jan­ko je imao i tri se­stre. Jed­na od njih, Pe­ru­ni­ka, bi­la je le­po­ti­ca. Nju su ugra­bi­li Tur­ci i od­ve­li u Be­o­grad za Omer-agu. Ona je us­pe­la da na­go­vo­ri agu da joj do­ve­de omi­lje­nog bra­ta. Ta­ko je Jan­ko kao de­čak sti­gao u Be­o­grad u se­stri­nu ku­ću. Iz­ra­stao je u na­o­či­tog mla­di­ća i tu je na­u­čio tur­ski i sa­vla­dao voj­nič­ke ve­šti­ne – pri­ča Ma­ri­či­će­va.

Upra­vo na ovom me­stu ja­vlja­ju se i pr­ve pri­če o Jan­ku i nje­go­voj lju­ba­vi. O tom de­lu nje­go­vog ži­vo­ta po­sto­je dve ver­zi­je.

– Pre­ma jed­noj pri­či, Jan­ko se za­lju­bio u Omer-agi­nu le­pu se­stri­či­nu Emi­ru. Po­dr­ža­va­la ih je Pe­ru­ni­ka, ali ne i Omer-aga. Jed­nom ih je uhva­tio za­jed­no i isu­kao sa­blju da po­se­če Jan­ka, ali su mu se is­pre­či­le Emi­ra i Pe­ru­ni­ka. Za to vre­me Jan­ko je us­peo da po­beg­ne u šu­mu, pa u Ro­ga­ču, a za­tim da se pri­klju­či haj­du­ci­ma. Emi­ra i on su se ras­ta­li, ali se ni­su za­bo­ra­vi­li. Osta­li su u ve­zi po­mo­ću po­ver­lji­vih gla­sni­ka. Emi­ra je, ka­žu, čak i kre­nu­la u po­tra­gu za njim. Na­ža­lost, ume­sto Jan­ka kod Šap­ca je na­i­šla na nje­go­vu po­smrt­nu po­vo­r­ku. Pri­ča se čak i da se ubi­la iz Jan­ko­vog pi­što­lja – ob­ja­šnja­va Ma­ri­či­će­va.

Pre­ma dru­goj ver­zi­ji, Jan­ko­va lju­bav zva­la se Ha­ni i bi­la je ve­re­na za se­stri­ća Ali­je Gu­šan­ca, stvar­nog go­spo­da­ra Be­o­gra­da. Nji­ho­vu lju­bav spre­čio je Ah­met-beg, Ha­nin zet. 

Jan­ko je, ka­žu, pred­vi­deo svo­ju smrt. Uoči bor­be kod Šap­ca u jag­nje­ćoj pleć­ki vi­deo je da se spre­ma zlo. Nje­go­vo pred­ska­za­nje se ostva­ri­lo. Na­stra­dao je u se­lu Kr­nić kod Šap­ca. Ubio ga je Tur­čin pri­li­kom pre­da­je. Ne zna se ko­li­ko je imao go­di­na jer ne­ma pro­ve­re­nih po­da­tka ka­da je ro­đen. Sma­tra se da je imao ne­što vi­še od tri­de­se­tak ka­da je stra­dao. Nje­go­vi zem­ni osta­ci pre­ba­če­ni su iz Sib­ni­ce 1934. go­di­ne u Ro­ga­ču. Na­la­ze se u spo­men-ko­stur­ni­ci u Cr­kvi Sve­te Tro­ji­ce, ko­ja sa br­da kao be­la vi­la nad­gle­da Ro­ga­ču. 

Po pre­da­nju, Ka­ti­ći ko­ji sa­da ži­ve u Ro­ga­či na­sled­ni­ci su Jan­ko­vi, ali po ne­kim isto­rij­skim iz­vo­ri­ma po­sto­ji sa­mo je­dan nje­gov ži­vi po­to­mak. Reč je o že­ni ko­ja mu je rod po stri­cu.