Pikaso i Sezan kao taoci mafije

Nedavna krađa Mikelanđelove slike „Madona tišine” iz Crkve Svetog Lugerusa u Zeleu u Belgiji napravila je pometnju u umetničkom svetu i skrenula pažnju na krađe o kojima se u medijima nedovoljno govori, a deo su jedne od najprofitabilnijih grana kriminala. Procenjuje se da godišnji prihod od krađe umetninama iznosi od dve do šest milijardi dolara.

– Od perioda Drugog svetskog rata ova vrsta razvila se u treću najprofitabilniju kriminalnu granu, posle nelegalne trgovine oružjem i narkoticima. Krađa umetničkih dela je finansijski povezana s drugim kriminalnim aktivnostima – od trgovine drogom i oružjem do terorizma. Tu vezu je veoma teško dokazati i, uprkos razvoju državnih mehanizama za zaštitu umetnina, ova krivična dela po pravilu ostaju nekažnjena. Ono što treba naglasiti jeste i to da kriminal u vezi s umetninama ne poznaje granice i smatra se kriminalom protiv baštine čovečanstva – kaže dr Renata Samardžić, autor knjige „Umetnost i kriminal”.

Najveći uticaj na tržište imaju krađe umetnina, zatim vandalizam, odnosno oštećivanje ili uništavanje umetnina iz ideoloških razloga ili iz čiste obesti, pljačkanje antikviteta, koje je u savremenoj epohi postalo glavni izvor za finansiranje terorističkih grupa i krivotvorenje umetnina.

Zlatnim dobom krivotvorenja smatra se kraj 19. veka, ali najveći procvat ova vrsta kriminala doživljava u savremenoj epohi, gde je potražnja za umetninama sve veća, posebno za privatne kolekcije novih elita. Zajednička crta ovih vrsta kriminala jeste da su motivisane finansijskim i ideološkim razlozima.

– Vrednost umetnina u stalnom je porastu i uvek će biti interesantne za one koji ulažu novac. To su, uostalom, najbolje pokazala iskustva iz vremena ekonomske krize, tridesetih godina prošlog veka, kada se novac sa lakoćom razmenjivao za umetnička dela, čija vrednost od 1945. godine nije prestajala da raste – napominje Samardžićeva.

Začetkom organizovanog kriminala u vezi s umetninama u modernom dobu smatraju se krađe korzikanske mafije počinjene šezdesetih godina prošlog veka na francuskoj rivijeri, gde su glavna meta bila Pikasova i Sezanova dela.

Vrhunac se dogodio 1976. godine kada je samo u jednoj noći iz papske palate u Avinjonu nestalo 118 Pikasovih slika. Koliko su mafijaške krađe opasne po državnu bezbednost i povezane sa organizovanim kriminalom i terorizmom uverio se 1986. Skotland jard. Tada je ukradeno osamnaest slika starih majstora iz kolekcije Alfreda Bejta u zamku Rosboro kod Dablina u Irskoj.

– Pljačku je izvršio Martin Kahil, irski gangster, dovođen u vezu sa IRA. Ukradena umetnička dela korišćena su u poslovima sa drogom i u toku transakcija bila su rasuta po Irskoj, Engleskoj, Turskoj, Holandiji. Za sedam godina bila su zalog na šest nelegalnih tržišta narkoticima. Ovde je reč o zatvorenom sistemu razmene gde se blago menja za blago, to jest oružje za umetnine ili droga za umetnine. Krađa je rasvetljena zahvaljujući angažovanju prikrivenog agenta, pošto je Kahil najavio prodaju slika za 800.000 evra – priča Samardžićeva i naglašava da je procena da oko 80 odsto svih krađa umetnina od 1961. godine naovamo obavljaju ili naručuju internacionalno organizovani zločinački sindikati, kao što su korzikanska mafija, Koza nostra ili ruska mafija.

Gangster model za lik Morijartija

Najraniji primer da su umetnička dela privukla pažnju organizovanog kriminala dogodio se u viktorijanskoj epohi, kada je iz galerije Egnju u Londonu odneta Gejnsborova „Vojvotkinja Devonširska”. Krađu je 1876. izvršio gangsterski bos Adam Vort. Njegovu ideju da se ukradene slike koriste u zamenu za neku protivuslugu, kasnije su prihvatili mnogi kriminalci.

Adam Vort je poslužio Arturu Konanu Dojlu kao model za lik profesora Morijartija, najvećeg protivnika Šerloka Holmsa.

– Treba pomenuti i Vičenca Peruđu koji je 1911. godine ukrao Monalizu iz Luvra iz patriotskih razloga, kako bi sliku iz Francuske vratio u Italiju. On nije znao da je Leonardo 1518. godine Đokondu prodao svom zaštitniku, francuskom kralju Fransoi Prvom i da je pravo Francuske da poseduje ovu sliku bilo legitimno – kaže Samardžićeva.

Najčešće kradeno umetničko delo teško je dve tone

Arsen Godetjer, sakristijar Crkve Svetog Bava u Ganu, ukrao je 1934. dva panela (Pravedne sudije i Sveti Jovan Krstitelj) braće Van Ajk sa Ganskog oltara.

– Bio je to jedan od prvih slučajeva u istoriji krađa da je učinilac u pisanoj formi (od ganskog episkopa) tražio otkup u iznosu od milion belgijskih franaka. Poliptih Mistično jagnje (ili Ganski oltar) braće Van Ajk najčešće je kradena slika u istoriji umetnosti. To je interesantno s obzirom na to da je reč o delu teškom dve tone. U toku svoje istorije poliptih je bio predmet svih vrsta krađa od pojedinačnih, pa sve do ratnog plena Napoleonove i Hitlerove vojske, a bio je i objekat restitucije u tri navrata – napominje Samardžićeva.