Mediji kontrolišu trendove u muzici

Izlazak jednog od najvećih rokenrol pevača na ovim prostorima Dade Topića na scenu prilikom nedavne koncertne proslave jubileja „Korni grupe” u Centru „Sava” propraćen je ovacijama. Pevač i kantautor koji je u karijeri, dugoj više od pet decenija, pokrio raznolike muzičke žanrove – od soula i fanka u „Đavolim eliksirima” i „Dinamitima”, preko avangarde u „Korni grupi” i rokenrola u „Tajmu”, pa do popa, prošle godine objavio je novu pesmu, čiji je autor Kornelije Kovač, sa kojim, kako ističe u razgovoru za „Politiku”, razgovara o novom albumu. Sumirajući utiske sa koncerta za naš list priznaje da ga je oduševila reakcija beogradske publike:

– Jeste prošlo 50 godina i mnogo toga se promenilo, ali Beograd ima tu neku empatiju, koju voli da izrazi na najtopliji način, što se videlo na koncertu. To se ne događa svugde!

Koliko je muzika „Korni grupe” za ono vreme bila „eksces”?
Bila je, ali kada se govori o vremenu kada je ona nastala, treba istaći da je Beograd tada bio evropski centar muzike. Imao je fantastičan festival koji se zvao „Giants of Jazz”, i svake godine su najveća imena džez scene nastupala u Beogradu. Tako je Beograd video sve ono što i cela Amerika i Evropa – od Majlsa Dejvisa, preko Oskara Pitersona, do Telonijusa Monka. U takvoj atmosferi Kornelije Bata Kovač, kao autor, i mi u „Korni grupi” mogli smo da budemo avangarda i stvaramo nešto što je drugačije od sveg drugog, uz vrhunsku interpretaciju.

Sebe nazivate velikim radnikom. Koliko je to bilo presudno za karijeru?

Počeo sam da sviram već sa 11 godina i vrlo brzo počeo da pišem i tekstove. Kada sam prevodio pesme svojih uzora, uglavnom soul i bluz pevača, shvatio sam da su im tekstovi vrlo skromni. A kada sam pročitao neke stvari o Bobu Dilanu, shvatio sam da kroz tekst može puno toga da se kaže. Bilo je to vreme oslobađanja mlade generacije, i male kulturne revolucije. Ako ste želeli nešto da poručite, to je trebalo da ima duboki smisao i specifičnu težinu. Zato sam upijao knjige i bio informisan o svemu. Samo ja znam koliko su mi knjige pomogle da proširim vidike, jer nisam bio od onih koji je mogao da peva o tome kako je zaljubljen, kako je život predivan, leptiri oko nas, nebo sunčano i cveće lepo. U tom vremenu dominantna je bila misao da mlade generacije mogu da dostignu određeni stepen slobode ako se svojim umetničkim delovanjem nametnu. Muzika je tada bila plod jednog velikog znanja i velike duhovne moći. Bilo je više prostora za slobodno izražavanje, jer danas mediji kontrolišu trendove u muzici. Najbitnije je da li se neki proizvod prodaje na tržištu, tako da je pravim autorima teško da dođu do publike, jer postoji nekvalitativni filter. Tržište je najvažnije, a umetnički dojam je u petom planu.

Sastav „Tajm”, koji ste osnovali posle odlaska iz „Korni grupe”, bio je jedan od najvećih rok bedova na prostoru Jugoslavije. Nehajno ste postali rok zvezda?

Moja namera nikada nije bila da budem rok zvezda, ali slučajno je ispalo tako. Bio sam autor i frontmen u tom bendu, a da nisam bio pevač, verovatno bi neko drugi bio zvezda... Meni je jedini cilj u životu bio da budem dobar član dobrog benda. „Tajm” od pre nekoliko godina ponovo nastupa, i čak imamo neke nove pesme, ali publika uglavnom želi da čuje numere sa starih albuma. Te nove pesme su, na neki način, kritika odnosa među ljudima i društvenih problema. Skupio sam neke mudrosti i saznanja, proživeo sam onoliko od života i voleo bih sada da otvorim dijalog o tim temama, ali bojim se da establišment ne dozvoljava takve stvari. A problemi ne treba da se zaborave i stave ad akta, jer sve na ovom svetu postoji zbog nas, običnih ljudi, a ne onih koji vladaju ili nekakvog bankarskog sektora.

Da nije bilo Radio Luksemburga kad ste bili tinejdžer, da li biste se bavili muzikom?
Dobro pitanje (smeh)! Verovatno bih nekako, u nekom trenutku, došao do toga. Bio sam dete ulice, i trebalo je pobeći odatle. Bili smo klinci željni života, znanja, svetova, putovanja, i bogati duhom. Morali smo da se borimo da stvorimo nešto u životu kako bismo se iskobeljali iz te prašine, blata i došli do vrhunaca, koji jesu bili dostupni, samo je trebalo mnogo da se radi. I ostvario sam svoje snove, što je jedna divna satisfakcija za život koji je nekako dostigao puni smisao.

„Stonsi” kao Mikelanđelo

Uprkos zavidnoj karijeri za Dadu Topića jedan od najdražih trenutaka jeste onaj kada je 2007. godine na Jazu stajao na istoj sceni sa „Rolingstonsima”:
– Taj susret na Jazu je tako dojmljiv... Pa, ko ne zna za „Stonse”?! Jednom je Džon Lenon izjavio da su „Bitlsi” popularniji od Isusa Hrista, jer ih zna cela planeta, što su mu veoma zamerili. Ja bih to parafrazirao i preneo na „Stonse”. I zamislite sad mene, koji sam ceo život bio jedan mali čovek u tom svetu muzike, kako stojim na istoj pozornici na koju će posle mene izaći Kit Ričards i Mik Džeger... To je bilo božanstveno i zaista ne znam da li nešto lepše može čoveku u životu da se desi. To je bilo kao da sam sreo Mikelanđela ili Leonarda da Vinčija ili neku drugu facu iz istorije umetnosti!