Doslednost se (ne)isplati

Postoji li nit koja povezuje narodnjačku koaliciju i LDP, dve na našoj političkoj sceni možda i najsuprotstavljenije opcije? Ako je suditi po izbornim rezultatima, ma koliko čudno zvučalo izgleda da postoji. Naime i jedni i drugi su na izborima prošli ispod očekivanja, tako da je moguće da neće biti u prilici da učestvuju u formiranju vlade. A glavni razlog za takav rezultat po mnogima leži u činjenici da su oni do kraja ostali privrženi svojim političkim principima. Zato se postavlja pitanje da li su to glasači „kaznili” njihovu doslednost ili rigidnost i da li se u politici više isplati biti fleksibilan ili istrajan.

Ako se realno pogleda, i „narodnjacima” i LDP-u se mnogo toga može zameriti, ali im se ne može osporiti doslednost. Koštuničin stav da Srbija može potpisati sporazum o Stabilizaciji i pridruživanju samo ako se EU u njemu eksplicitno izjasni da je Kosovo deo Srbije može se, možda, tumačiti kao rigidnost, ali je neosporna činjenica da je on na tome od početka insistirao i to po cenu gubitka vlasti na izborima. Isto se može reći i za politiku LDP-a prema Kosovu, koja je od početka jasna i otvorena, za njihovo insistiranje na lustraciji, potpunoj liberalizaciji ekonomije, borbi protiv monopola...

Sa druge strane, imamo primere da su solidan rezultat postigle stranke koje su pokazale veću prilagodljivost. Tako, recimo distanciranje od politike „narodnjačke koalicije” i određeno približavanje Tadiću nije, sudeći po izbornim rezultatima, nimalo naškodilo Draganu Markoviću Palmi i njegovoj JS mada ih je do pre koji mesec bilo teško zamisliti u toj ulozi. Ni partijama iz koalicije Za evropsku Srbiju izgleda ne smeta što će partnera za novu vladu morati da traže među socijalistima bez obzira na raniji odnos prema njima i činjenicu da su na dan Miloševićeve sahrane mnogi od njenih lidera duvali u pištaljke i puštali balone po Kalemegdanu...

Takvih primera bilo je dosta i u bližoj prošlosti, a ima ih i u našem okruženju. Tako, u susednoj Hrvatskoj HDZ-u nije politički naškodila činjenica da su još u prošloj vladi koalicione partnere našli među srpskim strankama (doduše, mnogi tvrde da oni u hrvatskoj vladi služe samo kao ikebana), što njihovi prethodnici, socijalisti nisu bili spremni da urade.

Može li se, iz svih ovih primera izvući neki zaključak? Da li biračima više odgovara nečije dosledno insistiranje na principima, ma koliko oni izgledali „tvrdi”, teško ostvarivi i nepopularni, ili se više isplati biti fleksibilniji i imati „osećaj za trenutak”. Gde je granica na kojoj doslednost prelazi u rigidnost, a fleksibilnost i osećaj za realnost u prevrtljivost?

Na ova pitanja, nije lako odgovoriti. Većina analitičara, ipak smatra da je za uspeh na izborima, pored dobre „reklame” najvažnije imati sluha za želje birača (makar ih posle i ne ispunili), osećaj za stvari koje su njima bitne, svest o istorijskom trenutku u kojem se društvo nalazi, kao i dobre praktične rezultate, naročito na „lokalu”.

Tako se čini da su socijalne teme i želje za brzim integracijama u ovom trenutku dominantne među biračima u Srbiji, pa su najviše uspeha imale stranke koje su ih u kampanji stavile u prvi plan.