Jedna mazohistička strategija

Nije Vidovdan. Ali i Sretenje pomaže da se stvari jasnije vide. Tačnije, ne samo Sretenje, nego ponašanje i izjave domaćih i svetskih čelnika povodom ovog velikog državnog, crkvenog i narodnog praznika.

Ovog puta posebno se istakao „prvi potpredsednik” vlade i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, ali ni predsednik Vučić nije mnogo zaostajao. Zapravo, čini se kao da se srpski politički vrh međusobno takmiči u neumesnim, udvoričkim i mazohističkim izjavama koje najčešće nemaju veze sa stvarnošću, a još manje sa državnim i nacionalnim dostojanstvom.

Dok je Aleksandar Vučić u Minhenu „zahvaljivao Angeli Merkel na podršci” (Kakvoj? Kome? Čemu?) i uveravao je da je „Srbija iskren i pouzdan prijatelj Nemačke”, Dačić je u svojim prazničnim nastupima posebno istakao kako se stav SAD pod Trampom menja i da, dok ranije američki zvaničnici nisu hteli ni da čuju za srpske pozicije, sada su „spremni ne samo da saslušaju, nego i da uvaže ono što Beograd ima da kaže”. Istovremeno, u Beograd je stigla Trampova čestitka Vučiću, u kojoj američki predsednik pozdravlja Vučićevo „zalaganje za normalizaciju odnosa sa Kosovom” i naglašava da „uzajamno priznanje (Srbije i Kosova) treba da bude centralni element trajne normalizacije odnosa”. A stav Nemačke, u manje-više istom, a možda i još oštrijem tonu, rutinski je ponovio ministar Mas.

Srpska strana je, po običaju, ostala nema na ove zvonke i nediplomatske šamare. A mi samo možemo da se pitamo – da li nam, možda, ipak nisu baš toliki prijatelji? Ili, pak, možda ipak ne cene našeg predsednika baš onoliko koliko nas domaći mediji uveravaju da je slučaj?

Ovaj tekst ide u štampu neposredno pre najavljenog „velikog patriotskog protesta” pod nazivom „Zaustavimo veleizdaju – Kosovo je Srbija”, koji organizuju DSS i ovoj stranci bliska grupa udruženja i intelektualaca. I to je sasvim u redu (ukoliko stignem, i sam ću se priključiti), a s obzirom na politički trenutak, čudno je što takvih protesta nema i više. Ali, upravo s obzirom na taj politički momenat, kao i važnost povoda, velika je odgovornost organizatora da protest uspe i da na njemu bude – najmanje – pet do deset hiljada ljudi. Drugim rečima, loše organizovani i slabo posećeni protesti mogu imati upravo suprotan efekat od onoga koji proklamuju, i mogu se pretvoriti u element podrške baš onoj politici, ličnostima i opcijama protiv kojih, navodno, protestuju.

Ta odgovornost je, u konkretnom slučaju, utoliko veća zato što se – izuzimajući kratak period pod vođstvom Sande Rašković Ivić – DSS nije previše isticao u kritici SNS-a, niti sada aktivno učestvuje u protestima protiv Aleksandra Vučića, koji se svake subote održavaju u Beogradu, a odskora i u gradovima širom Srbije. Argument kojim se to pravda jeste „nedovoljno patriotska” agenda ovih opozicionih demonstracija i strah da ne dođu neki „još gori” – ali zar baš to ne bi mogao biti i razlog da se aktivnim uključenjem ovih „nacionalno svesnih” elemenata upravo pojača ta nacionalna, kosovska i patriotska komponenta protesta?

I tako se sve opet vraća na staru polarizaciju „ili si za Vučića, ili protiv njega”, za što se svi slažu da nije dobro, ali koja, kad se sve sabere i oduzme, zapravo svima – uključujući i opoziciju i Vučića – najviše odgovara. Njemu i SNS-u zato što indirektno jača njegov kult ličnosti i služi kao gromobran za sva silna nepočinstva po lokalu. A opoziciji zato što ih pošteđuje obaveze da se izjašnjavaju u vezi sa raznim neprijatnim stvarima o kojima nemaju zajednički stav.

U mnoštvu događaja, kao i namerno ubačenih spinova i šumova poslednjih dana, nekima je možda neprimećen ostao jedan detalj sa minhenske bezbednosne konferencije proteklog vikenda. Ne mislim tu na sam „panel” Vučića i Tačija. Ovi, što formalni, što neformalni susreti „dvojice predsednika” odavno više nisu vest i malo ko se uopšte još seća da je, ne tako davno, nakon izveštaja Dika Martija o trgovini organima, Hašim Tači bio na crnoj listi i da se sa njim nije sretao praktično niko od evropskih, a pogotovo ne srpskih zvaničnika.

No, to je vreme davno prošlo, a skidanju te blokade i međunarodnoj „detabuizaciji” Hašima Tačija najviše je doprinela Hilari Klinton dok je bila američka državna sekretarka, kao i podizanje Briselskih pregovora na najviši nivo, nakon dolaska SNS-a na vlast u Srbiji.

U jednom trenutku, tokom ovog minhenskog panela, Aleksandar Vučić je gotovo zavapio: „Mi se trudimo da smanjimo očekivanja naše javnosti, a oni rade sve da bi pojačali očekivanja svoje”. I tu je, zapravo, nehotice izrečena suština i srž naše „pregovaračke strategije”, koja se, otprilike, svodi na sledeće: „Eto, mi smo ispunili sve svoje obaveze iz Briselskog sporazuma. I ne samo to, nego aktivno radimo i na maksimalnom spuštanju očekivanja srpske javnosti.” (U prevodu, širimo defetizam, podstičemo malodušnost i beznađe, govorimo kako na Kosovu „ništa nije naše”.) A vi sad nemojte biti nakraj srca, dajte nam nešto, šta god, makar neku mrvicu, da bismo to mogli predstaviti kao uspeh i pobedu.

Ali neće nam dati ništa. I od Prištine i od svetskih moćnika takvim pristupom se može dobiti jedino ciničan prezir.

Narodni poslanik i urednik NSPM

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista