Postoji li još DS

Građanski protesti koji se od decembra prošle godine održavaju u Beogradu otkrili su, po zakonu polarizacije, suštinsku liniju podele u današnjoj Srbiji; reč je, naravno, o stavu građana prema pitanju Kosova i EU integracijama. Da je pitanje demarkacije ono suštinsko pitanje podela, pokazalo se nedavno u Orašcu, prilikom obeležavanja Dana državnosti, gde su pripadnici pokreta „Naši” i „Dveri” izviždali premijerku Brnabić dok je držala govor, uz povike „Izdali ste Kosovo”.

Opasnost da antievropska opozicija preuzme pozitivnu građansku energiju protesta sve je izvesnija. Sa svakim danom koji prođe u odbijanju učesnika protesta da jasno formulišu svoje zahteve rastu i izgledi da će, u njihovo ime, to učiniti opozicija iz zadnjih redova kolone, okupljena u antievropskom bloku, sa stožernom SzS u centru. Strategija njihove borbe je jednostavna: denuncirati aktuelnu vlast po svaku cenu, makar i kroz bojkot skupštine (kao prilikom nedavne posete slovenačkog  premijera Pahora) ili se žaliti pred evropskim institucijama, opravdano ili ne (kao da ovima nije jasno da je njihov konačni cilj zapravo odustajanje od EU).

Pitanje koje se ovde samo od sebe nameće jeste sledeće: šta u svemu tome radi DS? Šta se dogodilo sa ovom strankom, nekada predvodnicom proevropskih snaga i glavnim pokretačem društvenih reformi, koja danas skrušeno sedi negde u zapećku opozicione koalicije, na istoj klupi sa Dverima, čije ideološke vrednosti uveliko deli i podržava? Put rastakanja i degradacije DS, poznato je, traje još od ubistva premijera Đinđića, „poslednjeg političkog lidera koji je, iz manjinske pozicije, pokušao da menja zemlju” (S. Popović). Nakon niza katastrofalnih poteza Borisa Tadića u pravcu populističkog nacionalizma i tobožnjeg nacionalnog pomirenja (besmisleni slogan „I Kosovo i Evropa”; izglasavanje preambule Ustava; izjednačavanje „dva bola”, onog za Đinđićem i onog za Miloševićem; donošenje rezolucije o Srebrenici iz koje je izbačena reč genocid; Deklaracija o nacionalnom pomirenju sa SPS-om; rehabilitacija Draže Mihailovića), na izborima  od 2012. glasači će prepoznati ono u šta se DS s vremenom pretvorio – u svojevrsni interesni kartel – te će mu, u skladu s tim, uskratiti poverenje, odbivši da glasaju za „manje zlo”.

No ni tu nije kraj nedaćama koje su zadesile ovu stranku. Internim mahinacijama DS će dospeti u neku vrstu dužničkog ropstva prema bivšem predsedniku stranke Đilasu, koji će, u svojstvu glavnog poverioca, neformalno preuzeti stranku, iako zvanično pod vođstvom Zorana Lutovca. U najkraćem, svedoci smo danas da je DS u potpunosti izgubio svoj identitet, pre svega ideološko opredeljenje i svoje negdašnje proevropsko lice. I šta se s tim u vezi dešava, je li neko od bivših saboraca DS i građanskih aktivista podigao svoj glas? Šta kaže na sve to stara garda DS, Dragoljub Mićunović, Gordana Čomić, Vida Ognjenović, Šutanovac? Kako se osećaju pojedinci iz predsedništva DS koji dobro pamte onaj oktobarski dan 2010, kada je, tokom Parade ponosa, bilo zapaljeno sedište njihove stranke u Krunskoj, da bi danas ležerno sedeli rame uz rame sa tim istim palikućama, kao da se ništa nije desilo? Šta je sa onim DS-om koji predstavlja „maticu i barjaktara demokratije u Srbiji”, kako ga je nazvao Mićunović koliko prošle godine, na proslavi 28 godina od obnavljanja delovanja DS? Da li se i danas ova stranka može podičiti time kako se od svih napada brani Poveljom Ujedinjenih nacija, kojom se garantuje pravo na ljubav i slobodno udruživanje? Zar se Dveri ikako mogu podvesti pod odrednicu „ljubav i slobodno udruživanje”? Izuzev ako se istorija ne ponavlja, pa su danas Dveri dobar koalicioni partner isto kao što je to svojevremeno bio i Koštuničin DSS, kome je 2007. DS, sa Tadićem na čelu, omogućio da bude kandidat za predsednika vlade.

I, na kraju, sve ono zamešateljstvo oko sedišta DS-a na Terazijama koje im je Đilas nedavno preuzeo, uklonivši prepoznatljivi žuto-plavi logo ispred ulaza po kojem je DS godinama bio poznat, a koji je u svesti građana predstavljao asocijaciju na EU; nalepnica na tom logu je i nalepnica preko EU.

Istinske linije podele, i danas kao i nekad, leže tamo gde se zahteva izričit odgovor na pitanje: jeste li za Evropu ili ne, jeste li za Srbiju na istoku ili zapadu? Na delu je stvaranje širokog antievropskog fronta, koji se dobrim delom oslanja na zamah aktuelnih građanskih protesta. Ko to ne vidi i ko ne vidi da se DS odavno prestrojio među te snage, taj je slep ili odveć lakoveran.

Prevodilac i esejista

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista