Dva Sretenja, a jedan praznik

Proslava Dana državnosti podseća me na jutarnju kafu dva u jedan. Zaista, šta mi u Srbiji slavimo: Sretenje 1804, Sretenje 1835. ili, istovremeno, i jedno i drugo? U ovoj prazničnoj dihotomiji unikatni smo u svetskoj povesti.

Evo, kako se došlo do ovog nesporazuma, nimalo beznačajnog, komičnog i kukavičkog.

Ministar Vladan Batić osnovao je komisiju za izradu Nacrta zakona o državnim znamenjima, koja je brzo donela odluku o zastavi, grbu i himni, a ustručavala se da se izjasni o državnom prazniku. Sećam se tog muka, koji sam prekinuo predlogom da Sretenje Gospodnje iz 1804. godine, početak Srpske revolucije, bude državni praznik Republike Srbije. Predlog je odmah prihvaćen, bez ijedne primedbe, ali iz nekog neobjašnjivog straha da nam ne zamere druge države i naše nacionalne manjine što smo uzeli za praznik ustanak na Turke, pokušali smo da ublažimo ovu ispravnu odluku. Neko je došao na ideju da predložimo vladi i skupštini da uvedu i praznik za nacionalne manjine, ali nas je Antal Hegediš ubedio  da odustanemo od tog besmisla: „Ja sam Mađar i kao pripadnik nacionalne manjine, ako bih birao dan za svoj praznik, odabrao bih Svetog Ištvana, a to je nemoguće... Ali ja sam i građanin Srbije i želim da i moj praznik bude onaj praznik koji smo odabrali”. Hegediš nas je okuražio da odbacimo ideju o prazniku za nacionalne manjine.

Zašto smo izabrali ustanak na Turke bilo je teže opravdati, pa smo došli na ideju da u obrazloženju Nacrta zakona napišemo da je na Sretenje Gospodnje 1835. godine donet i Sretenjski ustav. Vlada Zorana Đinđića dopunila je Nacrt zakona tekstom iz obrazloženja, a parlament prihvatio (2001), i tako smo dobili dva Sretenja, a jedan praznik. Opravdanja za takvu odluku nije bilo, vlada je preinačila naš predlog iz opreza koji se graničio sa strahom od zamerki stranih država i nacionalnih manjina. Srpska hrabrost i srpski kukavičluk nemaju granice!

 Između Sretenja 1804. i Sretenja 1835. godine ogromna je razlika u značaju događaja u srpskoj istoriji 19. veka. Sretenje 1804. godine samo po sebi može da bude državni praznik, dok Sretenje 1835. to već ne bi moglo da bude, iz prostog razloga što je Sretenjski ustav, i pored sveg svog značaja u ustavnoj povesti Srbije i njenom nastojanju da se emancipuje od Turske, bio na snazi de fakto 14, a de jure 55 dana. Pod pritiskom Turske, Rusije i Austrije knez ga je nerado suspendovao braneći pravo Srbije da se samostalno ustavno organizuje, iako vladaru nije bio po volji. Dakle, Sretenjski ustav nije primenjivan, jer za to nije bilo vremena, mada je odštampan u 10.000 primeraka, razdeljen poslanicima Sretenjske skupštine i poslat po primerak svim ustanovama. Ukinuvši ustav knez Miloš je zatražio da mu se vrate svi primerci, pa je otad bilo opasno držati Sretenjski ustav, ko „misli živ svoje glave nositi”. Taj „biser srpske pravne istorije” doživeo je krah i sasvim opravdano možemo se upitati zašto proslavljamo poraze i neuspehe?

Za Ustanak 1804. ne može se reći da je bio neuspešan kao što je bio slučaj sa Sretenjskim ustavom, jer su Srbi Srpskom revolucijom obnovili srednjovekovnu državnost. To je bio osnovni motiv komisije koja je predložila Sretenje Gospodnje 1804. godine za državni praznik, a ne i Sretenje 1835. Bitno je istaći da ova dva praznika nisu jednako predstavljana u javnosti tokom proslava, budući da je Sretenje 1835. sve više istiskivalo Sretenje iz 1804. godine. O tome postoje brojni primeri, čak i komični. Navodim neke.

Prva proslava Dana državnosti bila je u Kragujevcu u prisustvu svih srpskih visokih dostojanstvenika, koji su, pri polasku iz Beograda, samo navratili u Orašac. Sećam se besede jednog predsednika Srbije koji je u svom govoru samo spomenuo Orašac 1804, a sve preostale reči posvetio je Kragujevcu 1835. A šta reći za izmeštanje centralne proslave iz Orašca u Beograd, nekoliko godina? U predstavi izvedenoj 2003. godine Karađorđe kaže: „Evo mene, a eto vama rata s Turcima” (reči su koje  je Miloš izgovorio na Cveti 1815), što je izazvalo smeh kod publike u Marićevića jaruzi. U jednoj od narednih predstava glavni junak uzvikuje, ako sam dobro upamtio tekst: „Pesak, pesak, dajte nam pesak. Pesak nama treba”! A vožd je prizivao i borio se za slobodu koju nismo imali, a peska je uvek bilo i biće dok bude triju Morava.

Valjani komentar na ovu srpsku državotvornu dihotomiju, praćenu brojnim i neprimerenim nastupima, čuo sam u Orašcu: „Podaničke vlade ne slave ustanke”! Verujem da vlast i narod koji se igraju svojim državnim praznikom i znamenjima (većina zaposlenih  radi na Dan državnosti), igraju se s ovo malo državice što nam je preostalo. A to je neoprostiv greh!

Profesor Filozofskog fakulteta

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista