Momci iz Barija

U drami o divljem fudbalu koji je zaostao kao pobačaj nekada slavne jugo-lige, sudbina jednog od glavnih likova nadilazi igru i postaje mnogo više od nje: ona je slika raspada jedne zemlje, sistema i razuma. Bio bi to film o jedinstvenom Siniši Mihajloviću. On je jedan od najvećih i najtragičnijih igrača koje je porodio jugoslovenski fudbal.

Za italijansku „Gazetu”, povodom svog 50. rođendana, priznao je da bi želeo samo da je njegov otac pored njega. Siniša nije bio tu, kada mu je ćale odlazio sa ovog sveta. I ne razmišlja Siniša o osvajanju Skudeta ili Lige šampiona. Progone ga uspomene i proređena kosa. I san, da zagrli oca.

Nekadašnje neželjeno dete jugoslovenskog fudbala, grubijan s licem devojke i telom razjarenog bika, raspolućenog srca i porodičnog prokletstva, savršeno se uklapao u taj postmodernistički svet strave, užasa i crne komedije.

Šta se, posle toliko godina, dogodilo sa Sinišom? Teško je to otkriti, ako se ne iščitaju Frojd, Dostojevski, Mir Jam, Radašin i Šekspir. Zapravo je rat odredio njegovu sudbinu. Rođen je u Borovu Selu, nadomak Vukovara, kao polutan. Otac Srbin, majka Hrvatica. Dakle, tipičan jugoslovenski proizvod. Nikome drag, nikome potreban, u selu u kojem je započeo istinski raspad Jugoslavije.

Pet godina ranije, Siniša je igrao za lokalni tim iz Vukovara, potom za reprezentaciju socijalističke Hrvatske. Na horizontu se ne nazire krvavo sunce. Siniša odlazi u Dinamo iz Zagreba, na međunarodnom turniru proglašavaju ga za najboljeg igrača, ali Ćiro Blažević, paralelno, pregovara i s Radmilom Mihajlovićem, poznatijim kao Lineker iz Foče. Prevejani Ćiro osluškuje šumove koji dolaze, naslućuje nove vetrove, miriše mu na nesreću i shvata da su dva Mihajlovića isuviše za jedan Dinamo i jedan Zagreb. Samo mu je nedostajalo da su još jednog Mihajlovića, Dražu, iskopali na Maksimiru. Odriče se Siniše, gromovitog levog krila, s razornim udarcem.

Bio je to prvi znak za kovrdžavog dečaka da je obeležen svojim rođenjem. Odlazi razočaran u Vojvodinu, kod Osječanina Ljupka Petrovića, još jednog Srbina iz Hrvatske koji prelazi preko Save.

Kakav se strašan tandem stvara među ravničarima. Vojvodina osvaja titulu prvaka Jugoslavije, s mirnim strategom i dečakom koji se pod reflektorima pretvara u vukodlaka. Vojvodina je suviše mala da bi apsorbovala njegov bes. Prelazi u Zvezdu, gde ga čeka Robert Prosinečki, još jedan mešanac iz hrvatsko-srpskog braka, još jedan suvišni dečak za novi Dinamo, novog Ćiru i novu, Tuđmanovu Hrvatsku.

Sećam se kako sam jednog jutra, na Zelenom vencu, video Robija. Bio je već najbolji mladi igrač sveta, centralni vezni koji je preuzeo komandu Zvezdinog super tima koji je osvojio Kup šampiona. Šta je, pobogu, radio na Zelenjaku? Pratio je devojku, studentkinju, na prvi jutarnji autobus. Imao je tada Robi novca da joj plati i helikopter, ali romantičnom dečku se takav vid prevoza nije uklapao u njegov sistem vrednosti. Mahnuo joj je, a potom zapalio cigaretu. Priča se da je pušio i u poluvremenima najvećih utakmica. Palio je cigarete i dok se tuširao, pa ga je takav život odveo na operacioni sto. Nešto ga je, međutim, progonilo i samo je on znao o čemu je reč. Nije bio dovoljno čist Hrvat za Hrvate i dovoljno lojalan Srbin za Srbe, ali taj mirni, vaspitani momak pre nekoliko godina je, kao trener Zvezde, ponovo postao heroj severa. Nisu klinci, rođeni posle rata, s dovoljnim viškom adrenalina da polupaju tribine i policijske glave, dolazili da gledaju fudbal, već plavokosog Robija o kojem su slušali bajke od svojih očeva. Šetao je pored aut-linije, a oni su videli nešto drugo. Magiju koja nije nestala. Zato su mu klicali kao heroju, kao što to sada čine Sarajlije, gde Robi vodi reprezentaciju Bosne. Nekoliko puta je operisan poslednjih meseci – verovatno je pušio i pod anestezijom – ali čim je stao na noge, odmah je iz reprezentacije izbacio onog malog Vranješa koji je snimao smešne video klipove s Jelenom Karleušom.

Čudni su ti stari Zvezdini momci koji su osvojili Bari, pokupljeni iz svih delova bivše Juge, te ne čudi zašto su bili nešto najbolje što smo imali. Neki kao zvezde, neki kao otpad. Tako Darko Pančev kulira u svom kafiću u Skoplju i ne pada mu na pamet da se uključuje u severnomakedonske političke igrarije, baš kao i njegov zemljak, kostolomac Ilija Najdoski. Svesni su da su isuviše veliki da bi pod stare dane postali maskote malih političkih lutaka. Kao, uostalom, i Dejo Savićević. Genije je šef Fudbalskog saveza Crne Gore, ali dribler kojem je Silvio Berluskoni lično nosio tortu za rođendan i s njim duvao u svećice, nije rekao nijednu ružnu reč o Srbima ili Zvezdi, iako bi establišment Montenegrina i te kako voleo da čuje takvu besedu.

Momci iz Barija znaju da su njihove državice postale fudbalske kolonije, gde stranci otkupljuju dečake još kad prohodaju. I još više su svesni da su sadašnji klinci okruženi šavijama i ajfonkoma, silikonskim pokretnim gutačicama novca i još ponečega. I da se jedina galerija koju su posetili zove „Instagram”. Zato je Robi oterao Vranješa. Da se opameti, dok još ima vremena.

U moralnom rasulu, deca u kopačkama i njihovi roditelji žele novac odmah, kako bi pobegli u neke druge lige iz kojih se ne ispada. I možda ćemo puno čuti o njima, možda će neko od njih osvojiti svet, ali nikada neće osvojiti Bari. Postaće heroji, ali tuđi!